Мирослав Живановић
У рубрици Познати Аранђеловчани пишемо о Душану Дулу Извонару поводом 76. године од његовог рођења. Како је Душан Извонар, доктор техничких наука, стечена теоријска сазнања користио у привреди? Када се чуло о врсном стручњаку и његовим дометима, опробава се на факултетима и предаје студентима по Србији. Да био одбранио докторат користи научне установе у Прагу и Београду. Како је хемији и професури удахнуо уметнички шмек? Пропутовао 75 земаља, од 100 колико је планирао.
Када је Аранђеловчанин Будимир Извонар (у Југославији се говорило о њему као „видару виталних органа“ машина за камен) 18. јула 1947. године добио сина Душана, поред радости осетио је и велико олакшање! Још се није, према устаљеном обичају за те прилике, смирила велика радост, а Будимир поче да конта: „Богу хвала, ево још једног Извонара, да му пренесем тајне златног машинског заната. Уосталом доста сам се нарадио. Од једанаесте године се даноноћно „рвем“ са машинама. Долази неко да ми помогне, по потреби одмени и настави ову породичну традицију да се не угаси.
Међутим, Будимирови планови нису се подударали са Душановим сновима, који је од малих ногу свој живот везивао за хемијске формуле, лабораторију, епрувете, мензуре и реторте... Све неке „ломљиве“ ствари, за разлику од чврстих и постојаних делова машина од гвожђа.
Душанова приврженост „крхој области“ потврђивала се и јачала је од осмогодишње школе „Милан Илић Чича“, а поготово у аранђеловачкој гимназији, где га је професорка Десанка Десица Марковић препознавала као будућег „Циганмалца-хемичара“. После „одликашког“ периода у угледној гимназији, на којој дипломира 1966. године, темељан и гладан нових сазнања, уписује Природно-математички факултет у Београду. Индекс украшен високим оценама најавио је почетак рада специјалисте за физичку хемију 1972. године.
Индекс препорука за посао у аранђеловачкој привредној узданици
Перспективан стручњак, са препорукама у индексу, добро је дошао аранђеловачкој привредној узданици тога времена «Индустрији електропорцелана» у Сектору развоја, где се запослио само што је изашао из студенске клупе. Од тада усавршавање и каријера Душана Извонара непрекидно су се кретали узлазном линијом. Вртоглави успон у каријери настављен је унапређењем за самосталног истраживача на карактеризацији керамичких сировина, маса и глазура. После шест година поверено му је руководеће место шефа Одељења за полуиндустријска и индустријска испитивања. Непресушна радна енергија и предузимљиви стручни потези отворили су му широм врата кабинета заменика директора Сектора развоја. Такорећи даноноћна бдења над будућношћу ИЕП-а и истраживачки допринос почињу да дају берићет: -Док смо колегиница Љубица Павловић, каснија докторка наука, и ја бринули о развоју «Индустрије електропорцелана», истраживали смо примену домаће глинице у високонапонском порцелану и после две године, применили у производњи. То је фирми донело значајну новчану уштеду, јер је ова увозна сировина била скупа - истиче Извонар једну од користи привреди од науке.
У два наврата Извонар се отиснуо на специјализацију у Совјетски савез, где је свој научни багаж обогатио драгоценим искуством у два престижна института за керамику ВНИЕК (Москва) и ГИКИ (Лењинград) и студијско истраживање у познатом немачком Институту за керамичка испитивања NETSCH, који су му били додатни мотив и отворили визију нових научних прегнућа. Овоме треба додати и студијска путовања у Немачку, Швајцарску, Белгију, Италију, Холандију, Чехословачку, Мађарску, Аустрију и Пољску. Све време, како у научном раду, тако и на студијским и туристичким путовањима имао је свесрдну подршку породице.
Породица потпора Извонару: Између Душана и супруге Мирјане ћерке Ивана и Бојана
Захваљујући квалитетном теоријском знању у садејству са радним искуством Душан Извонар је одбранио магистарски рад „Математичко моделовање операције сушења система глина-вода“ на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1978. године. Остао је за памћење потез професора Миодрага Јанчића, који је обузет несвакидашњом научном расправом са кандидатима, на фин начин одбио позив секретарице да дође на седницу научно-наставног већа факултета, речима: “Молим да ми дозволите да уживам у одговорима кандитата!“ Узгред, испит се завршио када су казаљке показивале да истиче пети сат.
Шест година после магистратуре, Извонар се на необичан начин окитио и докторском титулом потврдивши неписано правило да наука нема граница. Наиме, тезу „Проучавање осетљивости на сушења различитих катјонских (Ca, Na) облика каолинита и монтморилoнита“, одбранио је на Технолошко-металуршком факултету у Београду 1984, на коме је урадио један, а финални део на Институту за силикате у Прагу. Овом догађају присуствовала је и Нада Петковић, професор аранђеловачке гимназије, која је (у поклону свом ученику) Монографији о Микеланђелу написала посвету: «Драги Душане, Хвала ти за радост данашњег, великог дана. Испунио си свој велики сан, а нас који те познајемо и волимо, још једном уверио у снагу и вредности своје богате личности. Нека те на путевима науке, којима тако успешно ходиш, одмара лепота овог Великана!“
Немирни дух Душана Извонара шири његове видике и потребу да своје знање пренесе млађим генерацијама. Због тога је започео и своју педагошку мисију по Србији 1975. године. На Вишој технолошкој школи за неметале у Аранђеловцу предаје као стручни сарадник студентима петог степена керамичке струке, да би после три године био предавач основа технологије керамике. На томе се није задржао. За три предмета: технологије фине, грађевинске и техничке керамике већ је за професорском катедром. Знање о овом „технолошком трилингу“ стизао је да пренесе студентима у Београду, Нишу, Краљеву и Новом Пазару. Плодна професорска каријера проширила се од 1985. године, када је унапређен степеник више у научног сарадника. У међувремену ради у два наврата као спољњи сарадник у Институту за технологију нуклераних и других минералних сировина у Београду, да би 2002. стекао звање вишег научног срадника. Наредне године као ванредни професор обрео се на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку керамике. Наредни реизбор крунисан је именовањем за редовног професора.
Четворотомна монографија врхунац научног и уметничког рада
Четворотомна монографија, од којих књига о керамичким глазурама садржи више од 600 рецептура, врхунац је научног и уметничког рада Душана Извонара. У осталим сегментима његовог научног доприноса значајно је више од 36 производних и техничких решења и око 80 научних радова, објављених у међународним, домаћим часописима и презентованих на научним скуповима. Овоме треба додати и израду више од 20 пројеката од националног значаја са тимом стручњака.
О пензионисању Душан Извонар прича као о нечему пролазном и привременом. У друштво пензионера уписан је 2015. године после пуне четири деценије рада. То му није сметало да још три године буде ангажован у настави и научно-образовним установама. Извонар објашњава: „На моју велику жалост морао сам због здравствених проблема да, надам се привремено, дигнем руке од истраживачких послова у струци, али редовно одржавам „научну кондицију“ и опипавам „дамаре уметности“ контактирајући са бившим колегама и студентима. Ево, јуче сам скокнуо до Факултета примењених уметности у Београду и посетио завршну изложбу студената, што уредно практикујем уколико добијам позиве. Нисам могао да се одрекнем читања стручне литературе и белетристике. Редован сам сам гост са својим друштвом у неколико аранђеловачких кафана и хотела, и додаје: -Туристичка путовања су моја највећа пасија. У богатој документацији (не рачунајући силне пачате у пасошу) незаоблизних разгледница, фотографија, видео-записа и папирологије, од стотинак, по мени, најлепших земаља, које сам планирао да посетим, пропутовао сам 75. До сада сам сваке године обилазио по две државе (далеке дестинације) и две ближе, по правилу приморске или у комшилуку. Путовањима сам обухватио све континенте сем Аустралије, коју остављам као посебан изазов. Емотивно сам највише везан за Африку и Азију. Када се вратим са путовања, задовољство ми је да детаљно пишем своје утиске и сећања о најинтересантнијим и мени значајним подацима. Због свега овога Душана Извонара, у најужем кругу пријатеља зову „путујући амбасадор“!
Чувени ногометни стадион Маракана у Бразилу, једна од омиљених дестинација Душана Извонара
Душан Дуле Извонар, ентузијаста, пустолов, уметник, креативац, пешак, планинар, заљубљеник у природу оставио је као највећу посластицу својих туристичких путовања - Аустралију. За ову посету се дуго и детаљно припрема... За неколико година затвориће круг „100 најлепших земаља“. Кофери светског путника чекају нова одредишта и додатни су мотив за, такорећи сутрашње, путешествије.