Мирослав Живановић
Стеван Михаиловић Стевица (1937-2021) преминуо је у Аранђеловцу 1. јуна и сахрањен је на гробљу Рисовача 2. јуна. У знак сећања на Стевицу објављујемо текст Мирослава Живановића из архиве Издавачке делатности „Стварност“.
Када су Драгослав Михаиловић и његова супруга Петрија 23. августа 1937. године у Аранђеловцу добили сина Стевана, ништа није указивало да у његовој крви теку несвакидашна страст, таленат и љубав за ногометом. Мада је Стевица у граду под Букуљом заршио осмогодишњу школу и гимназију са великом матуром, већ тада је било јасно да њиховог миљеника више привлачи ногометна лопта него књига. Изразити таланат га после омладинског тима, већ у осамнаестој години уводи у први тим ФК "Шумадије". Плаво-беле боје овог клуба бранио је око 12 година. Неколико пута је био на путу да постане играч других клубова, међу њима "Црвене звезде" и "Партизана", али се све завршавало његовим враћањем у старо аранђеловачко јато! Родитељи су били спремни да бистрооког Стевана школују на неком од београдских факултета. Он се, у првом покушају, определио за Природно-математички факултет, геолошки смер. Али, не лези враже. Несуђени академски грађанин, трчећи за лоптом, проћерда две године. Исто толико времена поједе му најважнија споредна ствар на свету као студенту Факултета за физичку културу. У шали Стеван нам је говорио да је путујући као студент од Аранђеловца до Београда, ипак, стекао такозвани перонски факултет.
Одлазак у војску 1962. године прекине му студентско-ногометне авантуре. Две године касније велику љубавну везу са Ангелином Миловановић крунише браком. Са њом изроди синове Александра и Драгослава. Ангелина и Стеван с поносом причају о тројици унука и унуци. Када је копачке окачио о клин, Стевица се опробао и као тренер "Шумадије", тополског "Карађорђа" и ОФК "Аранђеловац". У међувремену, Михаиловић је радећи 36 година у аранђеловачком ФЕП-у, стекао пословну репутацију угледног комерцијалисте, одакле је 1999. отишао у пензују. Последњих година видно му се погоршало здравље. Стеван Михаиловић Стевица умро је 1.јуна. На вечни починак испратио га је велики број пријатеља, родбине и аранђеловачких љубитеља фудбала. Сахрањен је 2.јуна у породичној гробници на Рисовачи.
Ево и текста из наше архиве:
Стевица је као ретко који од аранђеловачких асова могао да бира дрес "Црвене звезде" или "Партизана", али је увек превагнула љубав према "Шумадији". Како је рођен један од највећих тандема Михаиловић-Андрић? Између књиге и лопте победила љубав за ногометном игром. Како је Стевица „напаковао“ седам голова на једној утакмици. Зашто Михаиловић није имао успешнију каријеру, када је по таленту могао да обуче и репрезентативни дрес?
Богату историју аранђеловачког ногомета обележило је, почетком прве деценије после рата, рађање једне од најдаровитијих и најконтраверзнијих фудбалских звезда. Не мирећи се да пика ногометну лопту у сенци великих и потврђених асвова ФК "Шумадија", Стевану Михаиловићу Стевици је пошло „за ногама“ да брусећи свој брилијантни таленат и не копирајући друге, створи оргиналну спортску личност која није трпела покушаје „преписивања“. Дубоко у њему усађен је хомо луденс - човек игре. Свестан способности да својом чаролијом на терену „омамљује“ гледаоце, прихватао је и волео ногомет као игру. Његова самосвојност огледа се и у томе што је на себи својствен начин, исмејавао и пркосио многим неписана правила друге, ружне стране спорта. Стеван Михаиловић отворено прича специјално за „Стварност“ о својим ногомометним успонима и падовима, преласцима у "Црвену звезду", "Партизан", ОФК "Београд" и "Челик" , трансферима од којих се заврти у глави, „прљавом новцу“, „црним фондовима“ међу наводним ногометним аматерима.
Слева: Власта Миловановић, Србислав Лазаревић, Добривоје Максимовић, Стеван Михаиловић, Свевлад Милосављевић, Момир Лукић, Димитрије Поповић, Драгољуб Јовић, Десимир Весовић, Милан Дамјанић и Славољуб Јовичић, уочи сусрета Шумадија-Млади радник (Пожаревац)
Ево шта нам је 2018. године рекао Стеван Михаиловић Стевица: -У предратном и послератном периоду аранђеловачког фудбала кроз редове Обилића и Шумадије продефиловала је армија сјајних играчких звезда, даровитих асова најпопуларнијег спорта. За разлику од многих дечака из тог периода, био сам, ако се тако може рећи, самоук у изграђивању своје фудбалске личности. Свестан својих ногометних потенцијала и дарова, настојао сам да их негујем и усавршавам уз помоћ врсних учитеља фудбала. Имао сам среће док се брусио мој таленат, да ме у тајне ногометне игре, пре свих упућује Бранко Ивковић, популарни Ћата, коме су овај надимак накалемили због службовања у аранђеловачкој општини. Велика је срећа била што је био тренер подмлатка "Шумадије", јер је имао префињено чуло за талентоване дечаке између 15 и 17 година. Заправо, цео живот је посветио препознавању будућих асова аранђеловачког ногомета. Из његове тренерске школе никли су такви бисери као што су: браћа Драган и Душан Зечевић и Илија Катанић, који су играли у „Обилићу“. Као на филмској траци ређали су се Милош Деспотовић, звани Миша Пилац, Живорад Скочајић Жижа, из плејаде млађих играча Обилића. Мој фудбалски таленат почео је са брушењем у подмлатку Шумадије одмах после Другог светско рата. Како су претодници (Живојин Скочајић Певац, Славољуб Јовичић Кић, Александар и Југослав Кошчичарић), поставили мојој генерацији лествицу успеха високо, јер су били прваци Србије 1954. године, нисмо се мирили да целу каријеру проведемо у сенци њихове ногометне величине и успеха – забележили смо Стевицина сећања претри године.
У осамнаестој години у првом тиму Шумадије
Педантни хроничар и добар познавалац историје аранђеловачког ногомета Душан Теофановић наводи да је Михаиловић прву званичну утакмицу за "Шумадију" одиграо против Јединства из Старе Пазове у јесењем делу такмичења у Трећој зони 1955. године у Аранђеловцу. Већ у пролеће наредне године био је стандардан у првом тиму. Сећајући се првих наступа у клубу којем ће посветити са малим прекидима целу своју каријеру, Михаиловић каже: -Када сам напунио 18 година, изборио сам место у првом тиму Шумадије, што је била реткост, јер су неки од старијих, већ афирмисаних звезда још увек сијала на фудбалском небу! Тренирао нас је Бели Илић. Голман је био Србислав Лазаревић Кале, бековски пар Вукашин Милованчевић Пеца и Југослав Кошчичарић, халфови Александар Кошчичарић, Власта Милованчевић Лојара и Славољуб Јовичић Кић, десно крило Аврам Божић, десна полутка Момир Лукић Пеца Башинац, центарфор Живојин Скочајић Жижа, лева полутка Стеван Михаиловић и лево крило Живодраг Андрић Шваба У тиму су се повремено појављивали Алојз Хочевар Лојзи, касније Павле Ћирић и Зоран Миливојевић – рекао нам је Стеван Михаиловић.
Тих година рођен је незаборавни тандем на левој страни Шумадијиног навалног реда Шваба-Стевица. Мада је Живодраг Андрић Шваба, левокрилни нападач био три године старији од Стевана Михаиловића, тако су се добро разумевали и „читали“ потезе, да су клубу донели пуно значајних и одлучујућих бодова изазивајући буру одушевљења публике. Стевица не крије да је највише волео да сарађује са Швабом, јер су их највијачи заволели и многи заљубљеници у тадашњу Шумадију због њих двојице нису пропустали ни један меч.
Када се повела реч о незаборавним утакмицама, Стевица је издвојио три утакмице. Меч против зрењанинског Пролетера, у чијим редовима су играли прослављени асови Милaн Галић, Бела Палфи, Кемал Омерагић, Попов, Чеда Сентин... -Играо сам левог халфа. Посрећи ми се да надахнуту игру крунишем прелепим голом. После тога се људи из њихове управе толико заинтересују за мене да сам два-три месеца провео у Зрењнину на њиховим припремама и виђен сам као велико појачање. Међутим, љубав према Шумадији је пресудила да се вратим у старо јато! -Несвакидашњи меч одиграли смо против винковачког "Динама 1955". На нашу несрећу изгубили смо са 2:1, а парадокс је да су играчи Шумадије дали сва три гола, од чега два у сопствену мрежу. Тих година смо гајили посебан ривалитет са ваљевском "Будућношћу". Никада нећу заборавити кад смо их 1959. године победили до ногу 9:0! Као и најлепшој фудбалској причи, све ми је полазило за ногом. Мада се играло на блатњавом терену, била је одлична утакмица и седам голова „спаковао“ сам својим саиграчима. Другом приликом опет смо помрсили рачуне Ваљевцима, када смо победили са 3:2. Два пута сам затресао мрежу чувеном голману Јеремићу. Тада је за њих наступао и Драгољуб Милошевић Бебула који је једно време носио и дрес Партизана.
Виђен у "Црвеној звезди" и "Партизану", али...
Посебно поглавље у каријери Стевана Михаиловића су његови чувени преласци у најпознатије југословенске клубове. По први пут о неким појединостима говори за јавност: -Када сам имао намеру да пређем у Црвену звезду, једноставно одем на Маракану када је било време за тренинг. Мало закасним и док су се остали играчи загревали, од економа добијем опрему и копачке. Са играчима је радио чувени тренер Миша Павић и он ми каже: „Хајде, дечко, попуни ову екипу.“ Мој прилаз игри је био да не мучим много лопту. Брзо је додајем саиграчима и ослобађам се да је поново примим. Са лоптом сам у старту брз, а скочан у дуелима у ваздуху. На паузи прилази ми Павић и пита: „Одакле сте младићу?“ Кажем да студирам у Београду. Он наставља да ме испитује: “Да ли сте већ играли негде?“ Када сам му рекао за аранђеловачку „Шумадију“, ласкаво примети да се види да имам ногометног штофа, што је ретко преваљивао преко својих уста, а то ми је отварало широм врата Маракане. Међутим, није се дало да искористим ову прилику, јер ми је срце вукло да останем у редовима "Шумадије".
Слично је било и у "Партизану". Дођем први пут на тренинг, који је водио тренер Мита Јовановић. Пред почетак тренинга рукујем се са играчем Миланом Галићем, јер смо се познавали са факлутета. Он се обрати тренеру: „Стевицу нема потребе да проверавате, ја сам његов гарант!“ Обучем партизанов дрес и Галић и ја смо шутирали на гол Милутину Шошкићу да га загрејемо. По завршетку тренига, приђе ми тренер Јовановић и каже: „Дођите сутра да завршимо с папирима!“ Што значи да ме учлане у њихове редове. Међутим, ни овде се није дало. Код њих се никада нисам вратио, каже Михаиловић.
Не дуго потом Стевицу приме у редове ОФК "Београда". Између двадесетак кандидата који су били на проби за место у тиму, изаберу само чувено лево крило Јосипа Скоблара и аранђеловачког аса Михаиловића! Довољно је рећи да су тадашњи ОФК "Београд" тих година прозвали романтичарима са Карабурме, јер су гајили нападачки лепршав ногомет, пун лепих потеза и голова, а наступали су: голман Перица Раденковић, играли Сава Антић, Спасоје Самарџић, Јосип Скоблар... После неколико тренинга, Стевица необјашњиво престане да долази на Карабурму.
Зашто су трансфери у велике београдске клубове, најављивани као трансфер-бомбе били неуспешни? Стевица Михаиловић нуди објашњење: -Никада нисам волео да се везујем уговором за било који клуб, макар то били и великани попут Црвене звезде и Партизана. Некако ми је жеља за слободом у тим младалачим данима пуним полета и неспутаности била изнад свега. Сама игра и уживање у њој било је највише што сам добијао од ногомета. Мање ми је било важно у ком клубу играм. Моје схватање ногометне игре уклапало се у романтично виђење, које је подразумевало да се игра за срца навијача. Верне љубитеље најважније споредне ствари на свету, освајали смо мајсторијама на терену и уживањем у игри. Они су радили шест дана у недељи, а седми долазили у ногометне храмове да им улепшамо живот и улијемо нову енергију! Нашим тренинзима присуствовало је по неколико стотина, а на првенственим утакмицама стадион код Соколане увек је био испуњен до последњег места.
Неуспели трансфери и „црни фондови“
Стевица Михаиловић отворено говори о својим неуспешним трансферима и уговорима које није испоштовао: -Са Пролетером сам уговорио прелазак када ми је било 2о-так година. За трансфер сам примио новац, био код њих два-три месеца за време припрема и вратио се због старих родитеља и емоција према "Шумадији". После тога слично се догодило са крагујевачким "Радничким" који је стварао тим за другу савезну лигу Југославије. Тада сам због непоштовања уговорених обавеза био кажњен од фудбалског савеза.
Када је требало да пређем у занички Челик, довољна је била препорука Миланчета Теофановића, некадашњег играча "Шумадије", који је добро познавао утицајног човека у Железари "Зеница". Дошли људи из управе Челика мерцедесом у Аранђеловац. У хотелу „Старо Здање“ вођени су преговори и рекли су ми да у актен-ташни носе 800.000 динара и да ће ми их одмах дати уколико потпишем уговор. Ипак смо потписивање уговора померили и договорили се да то урадимо када дођем у Зеницу и тамо одиграм пробни меч са неким тимом. Оставили су ми 10.000 динара за путне и остале трошкове. Све остане на овоме.
Од новца за неуспеле трансфере нисам имао никакве користи. Како је дошао, тако је и отишао. Брзо сам га трошио са друштвом по кафанама и разним проводима. Срећом велике новчане понуде ми нису удариле у главу, јер сам изнад свега волео лопту и зато увек давао све од себе за клуб.
Прлиставајући своју богату документацију о аранђеловачком ногомету, Душан Теофановић кеже да је Стеван је за "Шумадију" одиграо задње две утакмице у квалификацијама за улазак у Српску лигу 14. и 21. јула 1968. године.
Занимљиво је и његово мишљење и комплетно вредновање Стевана Михаиловића: -Најбоље игре и највише голова је дао у квалификацијама за Другу лигу против Будућности из Ваљева 1958. године и Београда са Карабурме. Велики је његов допринос што је генерацију играча подмладка "Шумадије" из 1964-1965. окупио да повремено буду уз први тим у коме је и сам наступао и био тренер. У веома тешким околностима, када је Шумадија остала без терена и свлачионица, храбро је дао шансу још голобрадим дечацима да повремено играју са сениорима, у пролеће и јесен 1966. Тако је из пепела и уз учешће осам младих играча и четири искусна првотимца "Шумадија" освојила прво место и стицајем околности ушла у Српску лигу. Штета је што своје играчке домете није надоградио већом професионалношћу, јер је и у индивидуалном тренерском раду знао да пренесе многе фудбалске тајне, које су и за оне који су живели од фудбала, биле недокучиве – рекао нам је Теофановић.
Стеван и супруга Ангелина окружени својом породицом
Када је играо у топ форми и био у тиму, "Шумадија" није знала за пораз. Ређала је само победе. Добри познаваоци ногометних прилика из времена када је име Стевана Михаиловића уважавано и са поштовањем изговарано међу ногометним стручњацима, тврде да је Стевица био модел за вансеријског играча. По таленту га виде међу репрезентативцима тадашње Југославије, на кога су селектори могли да рачунају да наступа на бар два светска првенстве.
На ове опаске, Стевица Михаиловић се загонетно смешка и лаконски додаје мудрошћу времешног човека: -Мени је омогућено да досегнем у ногомету онолико колико ми је Бог дозволио! Тада ми је дао да свим чулима уживам у лепоти фубалске лопте, као што сам данас срећан у окружењу породице: супруге, троје унучади, два сина и снајкама – забележили смо Стевицине речи.