Ућутао Владета Коларевић

: Људи и догађаји; 01 фебруар 2026

Владета Коларевић у својој кући у Брезовцу
ДТ
Јутрос је „ућутао“ Владета Коларевић (22. септембар 1952 – 1. фебруар 2026), како то изусти Владетина Брезовчанка Бранка Максимовић у својој „Опроштајној песми“.

У кући синовице Весне, њеног супруга Дејана и унука Светозара (по Владети од миља ословљаваног Захарија) на Трешњевичком путу у Аранђеловцу, где је Владета боравио после лечења у аранђеловачкој болници од пре три године, јутрос је преминуо Владета Коларевић.

До задњег даха Владета Коларевић је сређивао богату архивску грађу и другу документацију, прикупљану од кад зна за себе, прекуцавао текстове из бележница у рачунар, припремао нове књиге, упркос све слабијем виду и несигурним ногама. –Били смо заједно минулог четвртка, код мене у „Јесењину“, на нашем традиционалном окупљању у сусрет дану трагично настрадалог песника Бранка Миљковића 11. фебруара 1961, чак је попио и једну врућу ракију са нама – рече нам данас Омер Петојевић, опхрван тугом.

Рукопис Владете Коларевића, поткорица књиге „Гологлави сватови“, издавач „Стварност“, 2016

Рукописи Владете Коларевића, исписани на хиљадама страна бројних свезака (од којих се никада није одвајао, јер је од сваког имао да нешто да чује и запише што га је интересовало, од родословних повезница до усменог културног наслеђа и сведочења о минулом времену), као и дењци архивске грађе и документације (хиљаде књига и да не помињемо, које куповао у књижарама и на сајмовима, добијао са посветама свих познатих књижевника и песника, а куповао их је и на београдским пијацама, понекад заједно и са потписником овог текста) чекаће неке нове „посебнике“, спремне да уроне у бескрај неистраженог.

Владета Коларевић, задња корица збирке песама „Светњак над крстином“, издавач „Стварност“, 2025

Припремајући нову књигу за штампу (графичка припрема у завршној фази), с насловом „Архива Смиљке Милановић из села Брезовца (1844-1927)“, Владета је желео да уредник издања буде његов унук Светозар Захарије Николић, што је подстакло аутора овог прилога да напише за уводни текст (планиран да буде на клапни књиге) ово: „Именовањем свог унука Светозара Захарија Николића (2013, од мајке Весне и оца Дејана) за уредника овог печатанија Владета Коларевић је оставио и својеврсни завет будућим генерацијама да сачувају, проучавају и штампају његову богату архивску баштину, деценијама сабирану и сачувану.“

Предња корица необјављене књиге Владете Коларевића „Архива Смиљке Милановић из села Брезовца (1844-1927)“

Нажалост, остало је незавршено редиговање песама почившег Милована Марковића из Горње Трешњевице, тако да је неизвесно ко би могао да се прихвати наставка уредничког посла који је започео Владета на обликовању ове збирке песама.

Владета Коларевић није желео да ћути пред силом и неправдом. Са својом другарицом по перу, Бранком Максимовић, крајем прошлог и почетком овог века био је у првој линији супротстављања агресивној експлоатацији мермера на Венчацу. Прикупљали су петиције, дизали глас у главности, а од првог дана били су активни у Удружењу „Павле Бакић“, које је основано 2007. године. Владета је од првог дана био и председник скупштине тог удружења.

Текст Владете Коларевића о Павлу Бакићу, Годишњак „Бакићевац“, стране 9-22

Ево и необјављених стихова Владете Коларевића, настале приликом уништавања некрополе Старих Римљана на врху Венчаца:

ПОГЛЕД НА ВЕНЧАЦ
С БРЕЗОВАЧКЕ СТРАНЕ
(Туга и опомена)

Стихови су небулозе
Истргнуте из целине
Што се као ископине
Препознају у чудилу

Као слутње што бејаху
Набацане на гомилу
Као венац отаџбине
С/мисаоно осликане

У лудилу и заветном
Магновењу где легије
Римске траже гробље
Где ће да почину кад

Се опет кући врате и
Подигну кућерине и
Градину од сна већу
И остале задужбине

Које су ту некад биле
Помрчина до зла Бога
У темељу ноћи ове
Гроб до гроба –

Богомоља раскопана
КАКО ЛИ СЕ ОВО ЗОВЕ
Које ли је ово доба

Због бритких опаски и критика због безобзирне експлоатације венчачког мермера Владети Коларевићу је каменована кућа на Никољдан 2018. године. Удружење „Павле Бакић“ је поднело и кривичну пријаву против НН починилаца, који ни до данас нису пронађени.

Слева: Драган Тодоровић, Бранка Максимовић, Владета Коларевић и Срба Павићевић, на Дворинама, 12. октобра 2025. године

Како би књиге дошле до читалаца Владета Коларевић је од своје пензије финансирао штампање збирке песама „Светњак над крстином“, а то је намеравао да учини и са књигом „Архива Смиљке Милановић из села Брезовца (1844-1927)“, али је судњи час био бржи.

Попут свог брата по песми, Владете Коларевића, са којим је цео живот друговала и сваком, свом и његовом, стиху се радовала и Бранка Максимовић је сама прикупила новац (од пренумераната, Брезовчана и некадашњих радника „Венчаца“, са којима је радни век провела) за објављивање књиге „Вујанска капија“, у издању „Стварности“, 2023. године.

-Због мог нарушеног здравља нисам способна да сутра будем на опелу и сахрани мог вишедеценијског подржаваоца и песничког сабрата Владете Коларевића, па Вам достављам песму с молбом да је објавите – обавестила нас је данас Бранка Максимовић.

ОПРОШТАЈНА ПЕСМА
(Владети)

Поносили се песмом и
Своје туге носили су терет
Који чисте душе узимаше
У руке као хлеб насушни

Спотицаше нас док смо у невиду
Орали небеске њиве осунчане
И врлети неспокоја

А када једном стане живота часовник
Памтиће нас песме кад год неко
Отвори корице времешних књига

Изнутра капљу сузе
Хуче планински потоци
Песници уснули ћуте

После успутних сусрета потписника ових редова са Владетом Коларевић, углавном на аранђеловчаким улицама, пред бисокопом и „Беком“, почела је 1981. године и сарадња у размењивању информација и података из друштвене стварности. Те 1981. обојица смо објављивали прилоге у листу „Буковичка бања“, а ово је први Владетин прилог у тим новинама: