Анђелка Тодоровић
Уместо „браћа по матери“ (према култном филму Здравка Шотре, по истоименом роману Јована Радуловића, из 1988) Тополци и Аранђеловчани имају историјску шансу да постану истинска браћа (и сестре, наравно, да се не огрешимо о родну равноправност) уколико успеју да створе основне услове за оснивање Јединствене туристичке дестинације „Топола – Аранђеловац“ током ове и следеће године.
Наиме, Стратегијом развоја туризма Републике Србије, која је усвојена за период 2016 - 2025. године, предвиђено је оснивање Јединствене туристичке дестинације „Аранђеловац – Топола“, као једне од укупно 18 дестинација у Србији. Ту јединствену шансу житељи два града не смеју препустити. Упркос болним ранама из историје, али и савременим међусобним односима које креирају локални политичари на власти по систему „свака вашка обашка“.
То се види и на примеру водоснавдевања, где Аранђеловчани граде цевовод од Качера до Гараша (упркос сушним годинама и све мање издашним водама Качера), дозвољавају копање бушотина у потрази за керамичким глинама у близини акумулације на Букуљи (а да Општина и Комунално о томе „ништа не зна“ – тако су нама одговарали на тражење информација од јавног значаја), а у јуну ове године су закључили уговор са „Водопривредом“ ДОО у Смедеревској Паланаци и обезбедили воду из гарашког језера житељима Пркосаве у Општини Лазаревац. Упоредо са аранђеловачким рестрикцијама током минулог лета (за које није било правовремених „видилаца“) Тополци су имали још и већу муку са несташицом воде, па су активиране све могућности о интегрисању свих бунара, а и најава о обезбеђивању воде са Макиша (додуше за две-три године) постаје све извеснија јер савска вода је већ код Бељевца у Крћевцу, на граничном подручју општине Топола, а овог лета је „легендарни Жика“ обезбедио воду са Макиша за Сопот у коме влада више од две деценије.
Елем, распричасмо се о води, не само зарад тога што није тек тако речено да је „вода живот“, већ што без довољних количина воде нема ни туризма, нити Јединствене туристичке дестинације „Топола – Аранђеловац“. Наиме, минималне потребе за водом по једном туристи дневно износе 200 литара, а уколико бисмо имали у обе шумадијске вароши у једном дану 5.000 посетилаца (што је тек 10 одсто од укупног броја становника) само за њих би било потребно милион литара воде или хиљаду кубика дневно. Бави ли се неко тиме, и то заједнички у две суседне општине? Или „врх“ приче о јединственој туристичкој дестинацији представља „заједнички наступ туристичких организација две општине на сајмовима туризма? То је нешто сасвим друго, у односу на ЈТД о којој пишемо, јер је у домену стварања ДМО (дестинацијске менаџмент организације), односно рекламе и пропаганде. А ЈТД би требало да створи садржаје које ћемо рекламирати и пропагирати, то је суштинска разлика.
Ту суштинску разлику као да су схватили и многи наши читаоци, после објављивања текста „Лош и добар пример односа Аранђеловчана према Ошпленцу“ 31. августа на нашем порталу. Најчешћа питања која смо добили односила су се на то да ли знамо нешто више о једном од твораца лажног записника из 1947. године, Љубиши Радојковићу из Аранђеловца, који је у то време био председник Среског народног одбора, којем је припадала и Топола. Још увек трагамо за додатним информацијама о том Љубиши Радојковићу, гласио је наш одговор. Неколицина читалаца је прокоментарисала текст од пре пола месеца на следећи начин: „Јасно нам је да су четворица људи, од којих је један из Аранђеловца, затарабили судбину имовине Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу, али нам није јасно како сад Немци могу да реновирају Краљев подрум под Опленцом, кад већ Задужбина ни дан данас није разрешила целокупне имовинске односе са државом? Било како било, јасно нам је само да ће, после реновирања Краљевог подрума, Немци искористити све промотивно-медијске и друге канале дистрибуције туристичких садржаја у свету, како би представили инвестицију коју су реализовали на Опленцу. После неколико деценија можда ће рећи да су они, а не Карађорђевићи, и изградили Винарију на Опленцу десетак година пре почетка Другог светског рата, те да су, између осталог, због тога и „дошли“ у Шумадију 1941?
Значај решавања имовинских односа, најпре на свим површинама за које је у урбанистичким плановима Аранђеловца и Тополе утврђена туристичка намена, је од превасходног значаја, што се види и на примеру вишедеценијског спора због имовине Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу.
Највећу пажњу у тексту „Лош и добар пример односа Аранђеловчана према Опленцу“, од 1. августа, побудио је следећи део: „Једна од тема, која је углавном присутна у кафанским разговорима је и некакав „ривалитет“ између Аранђеловчана (наводно због претежног присуства Обреновића и њиховних објеката у граду под Букуљом) и Тополаца (наводно због искључивог присуства Карађорђевића и њихове Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу). Овде указујемо на суштински допринос раздору између Аранђеловчана и Тополаца после Другог светског рата (без икакве везе са Карађорђевићима и Обреновићима том раздору).
Наиме, у претходном прилогу из серијала о (не)дефинисаној имовини Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу, као једној од препрека за узлет туризма у Тополи и стварање Јединствене туристичке дестинације Топола-Аранђеловац (која има све потенцијале за позиционирање на светском туристичком тржишту) објавили смо препис последње воље Краља Петра од 18. новембра 1914. године и тужбу „Задужбине Краља Петра Првог“ од 7. фебруара 1994. године. Том тужбом тражено је, између осталог, и утврђивање да су записници број 273 и 505 из 1947. године лажни, јер су сачињени на основу лажних изјава „да су све приказане парцеле са постојећим зградама на њима конфисковане Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ објављеног у „Службеном листу ФНРЈ“ бр. 64, од 1.8.1947. године па предлажу да се целокупна имовина упише као власништво – Општенародна имовина под оперативним руководством Владе Н. Р. Србије“. Један од давалаца такве лажне изјаве био је високопозиционирани Аранђеловчанин у ондашњој комунистичкој власти Љубиша Радојковић, који је 1947. године био председник Среског народног одбора Аранђеловац (у чијем саставу је у административно-политичком смислу припадала Топола). Судећи по далекосежним последицама, јер имовину Задужбина „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу“ није решила ни после скоро 80 година од тада, више је допринела лажна изјава овог Аранђеловчанина (лош пример односа Аранђеловчана према Тополцима) него све што су Карађорђевићи и Обреновићи учинили у раздору између две централне шумадијске општине!»
Ево и наставка дешавања о судском спору у вези имовине Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу. Првостепену пресуду Општинског суда у Тополи, од 3. септембра 1999. године, Окружни суд у Крагујевцу је укинуо и вратио Општинском суду у Тополи на поновно одлучивање, «али другом већу».
Решење Окружног суда у Крагујевцу, од 3. марта 2000. године
После непуних годину дана судија Милена Марковић, као председник већа у коме су били поротници: Живадин Милованчевић и Милосав Настић, донела је пресуду којом је је утврђено «да су непокретности наведене у ст. I изреке ове пресуде својина тужиоца Задужбине „Краљ Петар I Карађорђевић“ из Тополе, па се налаже њихова укњижба на Задужбину „Краљ Петар I Карађорђевић“ из Тополе у земљишним и другим јавним књигама, што су тужени дужни признати и трпети, а све ово у року од 15 дана од дана по правоснажности ове пресуде.“
Пресуда Општинског суда у Тополи, од 25. јануара 2001. године
„Док читамо пресуде о (не)решавању статуса имовине на Опленцу, требало би и јавна правобранилаштва у Аранђеловцу и Тополи да провере да ли има актуелних судских и других управних спорова (у општинама и катастру), како се не би десило да тек приликом оснивања ЈТД „Топола – Аранђеловац“ буде утврђено да тамо где постоји намена „туризам“ постоје и хипотеке због судских спорова ради регулисања имовине, а што може да траје унедоглед“ – један је од коментара који смо добили од наших читалаца поводом теме којом се бавимо.
А да ни урбанистичке намене нису „свето слово“, односно „црвено слово на папиру“ (како су комунисти декламовали), показали су Аранђеловчани, који су намену „туризам“ на 25 хектара „Шамота“, на тражење „Бекамента“ одмах преименовали у „стамбену намену“. А одакле ће за силне станаре бити обезбеђена вода за сада нико ништа не вели. Неки, онако у шали па привали говоре: „па нека се купају у „пепси коли“, јер смо изворишта и Балабанца и Кубршнице дали „Књазу“ на коришћење“. Кад већ поменусмо „пепси колу“ присетисмо се и 70-их година прошлог века кад ни оновремена позната глумица Џоана Крафорд није успела да убеди „Књаз“ да пуне „пепси“ у Аранђеловцу. Пунионица је, после тога, отворена у Земуну, а у „Књазу“ су наставили да развијају своје производе на бази минералне воде – све до „новог доба“ у коме се на етикетама налазе сви градови у Србији (као да „Књаз Милош“ нема никакве везе са Аранђеловцем)!
Напомена: Пројекат „Јединствена туристичка дестинација Аранђеловац – Топола и позиционирање Опленца и Тополе на светском туристичком тржишту у 2024. години“ је суфинансиран из буџета Општине Топола на основу Уговора о суфинансирању пројекта «Јединствена туристичка дестинација Аранђеловац-Топола и позиционирање Опленца и Тополе на светском туристичком тржишту» у 2024. години, који су закључили Општина Топола (број: 405-238/2024-05-II, од 10.6.2024. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-190, од 11.6.2024. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.