Анђелка Тодоровић
Уместо да од глине и мермера имамо светске туристичке атракције у оквиру Јединствене туристичке дестинације Аранђеловац – Топола, ми затиремо и последње назнаке прошлости и културе нашег краја.
Док на душтвеним мрежама трају испразна лементирања због нестајања и последњих објеката на комплексу „Шамота“ од 25 хектара (коме је промењена урбанистичка намена „туризам“ у „стамбено-пословну“, како би се владајући додатно и експресно обогатили, о чему смо већ писали на нашем порталу) присећамо се и текста „Од неразумевања до игнорисања општинске власти“ (или: „Како је пропала идеја претварања зграде „Први мај“ у светски музеј савремене керамике“), објављеног на нашем порталу 29. априла 2019. године (линк: https://www.stvarnost.rs/kultura/od-nerazumevanja-do-ignorisanja-opstinske-vlasti)
У овом тексту, између осталог, наш новинар-уредник културе Интернет портала Е СТВАРНОСТ Љиљана Стојановић написала је и ово: Пре нешто више од три године, јануара 2016, група Аранђеловчана покренула је иницијативу да се откупи зграда некадашње конфекцијске куће „Први мај“ за музеј савремене керамике. Није то била обична иницијатива, нити обичних грађана. Иза тога су стале све институције у култури: Смотра уметности „Мермер и звуци“, Народни музеј, Народна библиотека, Центар за културу, затим Туристичка организација, Висока технолошка школа, Удружење „Павле Бакић“, неколико предузетника и грађана. Намера је била да се општинска власт у Аранђеловцу најпре упозна, а затим и предузме одређене кораке, како би опљачкану и напуштену робну кућу некадашњег текстилног гиганта из Пирота, која се налази крај самог парка Буковичке бање и неколико десетине метара од исто тако аветињског хотела „Старо здање“, откупи на неки од могућих начина и отвори јединствени музеј савремене керамике... Две и по године су трајале шетње до општине и назад, телефонски разговори, подсећања, молбе да се позове овај или онај, одборничка питања на чије се одговоре чекало и по шест месеци, да би почетком октобра прошле године зграду „Првог маја“ купио Аранђеловчанин Далибор, који је недавно изградио и пословно-стамбену зграду у непосредној близини, у главној улици. Тако су општинари „уштедели“ 165.000 евра, а расули све илузије о стварању јединственог керамичког музеја, не само у нашој земљи. Челници Кикинде су били много паметнији. Њихова ТЕRRА (симпозијум скулптуре у теракоти) је млађа од аранђеловачког „Света керамике“, а нашли су решење за истоветан проблем. Овде би, наравно, била ТЕRRА у другом издању, јер је реч о малим, а не великим форматима, о уникатној керамици, углавном у каменини, а не скулптурама у глини.
Пропуштена је непоновљива прилика да се једно веома лепо архитектонско здање у срцу Аранђеловца адаптира за светски центар керамичке уметности, у коме би место нашао и легат Аранђеловчана, Руже и Раје Николића, са стотинак дела еминентних југословенских и светских керамичара, који су у њиховом експерименталном атељеу радили у раку техници. Било би то стратешки важно место за културу уопште, јер би се на једном месту могла пратити светска збивања у керамици и скулптури у парку Буковичке бање, будући да оба симпозијума, „Свет керамике“ и „Бели Венчац“, прате ликовне тенденције у свету друге половине прошлог и две деценије овог века. А тек, шта би значило за туризам који се „храни“ културом! Али, ко то да објасни општинским властима и одборницима, који на скупштинским заседањима ни да зуцну, поготово када се расправља о култури!? Просто се понашају игнорантски, немају никакву вољу, а нити разумеју значај културе. Да је другачије, „Први мај“ би већ био опасан скелама, експонати би били припремани за поставку, као и каталози на свим светским језицима, али – на тако нешто ћемо, ипак, дуже да чекамо.
Демонтажа оџака – симбола «Шамота», снимљено 25. октобра 2024. године
После пропуштене шансе да од некадашње робне куће пиротског «Првог маја» Аранђеловац и Буковичка бања добију музеј керамике као јединствену светску туристичку атракцију, сведочимо и помену још једне светске туристичке атракције. Наиме, кад већ на простору «Шамота» нису изграђени спортски терени, отворени и затворени, са базенима и хотелом за смештај спортиста (да ли би било лепше да овде бораве фудбалери мадридског «Реала» или новокомпоновани скоројевићи кршетни као вајна «елита» морално посрнуле Србије?), онда су (културом осакаћени) инвеститори могли бар од неколико препознатљивих објеката «Шамота» да формирају музеј «Шамота», који би, несумњиво, представљао оригиналну, баш светску, туристичку атракцију.
У музеју «Шамота», осим бројних фотографија које чаме по фиокама бивших шамотера, могли су да буду остаци тунелских и рото-пећи, ватростални производи којима су озидане све челичане бивше Југославије и бројна архивска документација, коју поседује и наш портал.
На пример, туристе, али и Аранђеловчане сигурно би заинтерсовао документ из којег би сазнали да је Љуба Михаиловић био рођени брај Љубе Михаиловића, те да је после Другог светског рата и даље радила једино Индустрија шамота у Даросави, која пре и за време Другог рата била у власништву Илије Михаиловића.
Реферат о Шумадијској кредитној банци Илије Михаиловића, од 9. марта 1946. године (извор: Архив Србије – фонд Интернет портала Е СТВАРНОСТ)
У Музеју «Шамота» могао би да се нађе и Уговор о хонорарној служби ратних заробљеника, који су ангажовани од 1947-1949. године на пословима изградње «Шамота».
Уговор о хонорарној служби са Лоренц (Курт) Херстом, од 13. децембра 1947. године
Наравно, стамбене инвеститоре кондомнијума «Бекатаун» (бар да избегнемо енглеску транскрипцију усред Шумадије) музеј интересује колико и лански снег, баш као што ни разбијаче Венчаца не итересује било шта друго осим брзе експлоатације мермерних лежишта за путне подлоге диљем Србије, а ускоро ће и «Вожд Карађорђе» докрајчити Венчац (које ли симболике!).
Мајдан некашње фирме «Нематали» на рањеној планини Венчац (сад Omya Венчац)
Када су представници аранђеловачког Удружења «Павле Бакић» пре петнаестак година разговарали са Швеђанима на Венчацу о могућностима претварања баш тог некадашњег мајдана «Неметала» у позорницу на отвореном простору – «надлежни» за (не)културу у граду под Букуљом су само слегали раменима и бежали од било каквог размишљања на ту тему, а евентуално делање и да не помињемо.
За разлику од нас, живућих на падинама Венчаца, пуштених са османлијских ропских ланаца пре тек нешто више од два века, Швеђани већ годинама у истоветном бившем мајдану, с називом Амфитеатар Далхала, приређују концерте и позоришне представе најбољих светских ансамбала – 4000 места буде продато годину дана унапред за свих четрдесетак летњих догађаја (по цени од 100 евра за једно место - годишњи приход око 15 милиона евра, колико износи и годишњи буџет Аранђеловца!). 
Изглед „Далхале“ у Шведској (извор: Интернет, преузето 25. октобра 2024. године, линк: https://en.wikipedia.org/wiki/Dalhalla#/media/File:Dalhalla_stage_before_show.JPG)
И, после свега, шта рећи (а не заплакати)? Џаба нам је што имамо природне ресурсе (глину – керамику и мермер, на пример) кад немамо људе који би спојили природне ресурсе са нашом историјом (читај: културом). Зато ћемо имати стамбене зграде, а не светске туристичке атракције у оквиру Јединствене туристичке дестинације Аранђеловац - Топола!
Напомена: Пројекат „Јединствена туристичка дестинација Аранђеловац – Топола и позиционирање Буковичке бање на светском туристичком тржишту“ је суфинансиран из буџета Општине Аранђеловац на основу Уговора о суфинансирању пројекта у области информисања, који су закључили Општина Аранђеловац (број: 01-1 400-1339, од 22.5.2024. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-187, од 28.5.2024. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.