Текст: Мирослав Живановић Буца
Фото: Слободан Марковић Боки
Вила симболичног назива – „Нада“ и зачетник амбициозног покушаја примене концепта монденског туризма у Буковичкој бањи, ове године пуни сто година постојања. Уместо јединствене туристичке атракције - руина.
Заставу првенца-предводника 1925. године, када је постављен камен темељац и саграђена, носи њена власница Драга Спасић, једна од најзначајнијих српских оперских певачица и позоришна глумица. Њен глас који је, по пензионисању, одјекивао овим делом падина Букуље остао је у сећању најстаријих житеља Отвореног поља. Значај овог датума не умањује степен запуштености летњиковца и наставак пропадања.
Лепо упакована вила “Балканског славуја“
Леп глас о најстаријој лепотици и „првој дами“ Отвореног поља, је утемељила Драгиња Драга Спасић, рођена Стефановић, оперска певачица и глумица из Београда, у стручним круговима препознатљива као „Балкански славуј“. Заједно са Зорком Николић (такође из српске престонице) сагради 1925. године лепо упаковани летњиковац за одмор и уживање усред закржљалих винограда. Према подацима у упитнику аутора (попунила упитник Славица Ракић, геодетски инжењер, у даљем тексту: катастар) вила се налази у улици Љубићкој број 5. Драга и Зорка се сложише и назваше вилу „Нада“. Потврду ових података налазимо и у научном раду Ивана Б. Поповића О старим вилама и летњиковцима у ширем реону Буковичке бање (1), објављеном у Географском годишњаку СГД - Подружница Крагујевац, бр 28, 1992. године. Аутор пише: „Међу њима (први купци парцела и власници вила) су биле Драга Спасић и Зорка Николић из Београда које су откупиле плац баш у то време, прве отпочеле, а 1925. године и завршиле градњу мале виле симболичног назива „Нада“(стр. 46).
У катастарским књигама пише да је вилу наследио Димитрије Ђорђев Штефкић 1938. године. Тек 1961. кућа је уписана у катастарске књиге на име Младена Саве Штефкића, Катарине и Прибислава Топличиног Савића, из Београда. Уочи Другог светског рата вила „Нада“ пређе у руке госпође Тинтор (по сећању комшија давана су јој различита имена). Тако је житељима Отвореног поља остало у сећању њено презиме, којим назваше настарију вилу овог дела подбукуљских падина.
Оперска певачица, добровољна болничарка, крепила српске рањенике
Драгиња Драга Спасић (1876-1938) је рођена у породици Стефановић од оца Митра и мајке Госпаве. После основне школе и четири разреда гимназије у Ваљеву, завршава учитељску школу у Београду. Педагошки рад трајао је две године, да би Драгиња отворила врата Народног позоришта 1896. у Београду. Наредне године прелази у Српско народно позориште у Новом Саду и тако започиње своју каријеру - соло оперске певачице. У 22. години (1898) Драга се венчава са Димитријем Спасићем, глумцем и редитељем, у манастиру Раваница. Свој таленат усавршава две године у Бечу код чувеног учитеља Филипа Форстена. Затим се враћа у Народно позориште у Београду 1908. У међувремену обнавља гласовне способности у Паризу.
Први светски рат је прекинуо Драгињину певачку каријеру, јер се посветила хуманитарном позиву добровољне болничарке у Нишу. У ретким тренуцима предаха, приредбама и лековитим певањем опоравља српске рањенике. После рата враћа се у престоницу, где ради до пензионисања 1925. године. Двадесетпетогодишњицу своје кратке, богате и успешне каријере, прославила је својом најзначајнијом улогом Коштане, Боре Станковића, за коју је добила Ловоров венац.
Драгиња Драга Спасић, у улози Коштане (фото: Пројекат ВИФ/Музеј Позоришне Уметности Србије)
Од свих гостовања у иностранству, годину дана уочи одласка у пензију, издваја се посета српским исељеницима у Америци на којем је представила богат репертоар народних српских песама (биографски подаци прикупљени у Википедији, слободна енциклопедија; Ревија Колубара 2.6.2016; Пројекат ВИФ Музеј позоришне уметности Србије, 29. јул 2018. године и Архива покрета „Жене у црном Београд“.)
Драгиних тринаест година – под кровом „Наде“
Драга је решила да своје пензионерске дане проведе у „Нади“. Убрзо ју је саградила на обронцима шумовите Букуље. Тако су се склопиле све коцкице да оперска дива и позоришна глумица испуни свој сан и да њен лирски сопран испуњава питоме падине Шумадије.
За Драгу кажу да је поседовала све глумачке и певачке квалитете - динамичан темперамент, осећајност, дар за глуму, препознатљиву певачку технику и лепу женствену појаву. Због тога су јој стављали на репертоар све важније оперске и драмске улоге. За свој рад одликована је Орденом рада Светог Саве и Југословенске круне IV реда.
Уз име Драге Станић остало је записано да је њен приватни живот био у сенци уметничких достигнућа, што је било у центру пажње публике и критике. Прве наступе имала је у сеоској цркви у коју су мештани долазили на богослужење. Временом су уз верски обред радо слушали и њено певање. Издвајамо и две бизарности везне за њено име. Јован Грчић, српски књижевник, књижевни и позоришни критичар у листу Правда, 5. маја 1935. године језгровито вреднује њене заслуге: „Драга Спасић је кора хлеба за Новосадско позориште“. Бранислав Нушић је, једном приликом, као управник Народног позоришта у Београду, упозорио Драгу Спасић да у јавним иступањима „иде предалеко“, алудирајући на њене левичарске активности, због чега ју је полиција пратила и прогањала. Она му је достојанствено и одмерено одвоворила : “Ја нисам церемонијал-мајстор.“
У Београду је по њој названа улица у Жаркову, док је у Новом Саду, испред Српског народног позоришта, постављена њена биста, рад Радмиле Граовац 1981. године.
Међу првим угледним женама, између два рата, у Србији, пиониркама у областима културе и науке, биле су поред осталих: Драга Спасић, Бета Вуксановић, Мага Магазиновић, Аница Ребац и Љубица Марић, најзначајније представнице покрета „Жене у црном Београда“.
Драга Спасић је дуго и тешко боловала. Умрла је 1938. године у Београду.
Дух академизма са примесама сецесије
О архитектонским одликама виле „Нада“ своје запажање износи Алекса Величковић, маст. инж. архитектуре: -Вила представља карактеристичан пример породичне архитектуре међуратног периода, пројектоване у духу академизма са примесама сецесије и елемената из других стилских праваца. Архитектонска композиција фасаде заснива се на строгој симетрији, са централно постављеним балконом са бетонском балустрадом и степеништем. Испод балкона налазе се сутеренске просторије. Изнад балкона, на централном делу фасаде, налази се закривљени декоративни калкан — обликовни детаљ који одступа од строге академске форме и указује на благи утицај сецесије.
Фасада је једноставно обрађена, са рустичним вертикалним декоративним елементима и наглашеним венцем испод стрехе, што је типично за академску архитектуру тог времена. Прозори су високи, вертикални, са дрвеним капцима, што указује на везу са традиционалним грађанским становањем. Присутна је пажња према детаљима, иако сведена, што потврђује тежњу ка естетској уравнотежености без претеране декоративности. Кров је двоводан, покривен црепом. Целокупни волумен куће је компактан и складно компонован.
Нажалост, данас се кућа налази у запуштеном стању, али њена структура, пропорције и стил остају читљиви. Са становишта архитектонске баштине, она сведочи о урбаном идентитету тог времена и носи потенцијал за рестаурацију у складу с принципима очувања историјског наслеђа. Међутим, аутентичан амбијент, као и изглед виле, трајно су нарушени изградњом стамбених зграда, које су се «надвиле» над њом, иако је према «Плану генералне регулације за насељено место Аранђеловац«, на Отвореном пољу забрањена градња стамбених зграда – рекао нам је Алекса Величковић.
Степен запуштености овог летњиковца и сазнање да га очекују године наставка пропадања, наводи на размишљање о култури сећања, суоченој са обесмишљавањем значајних објеката уместо њиховог обнављања. Замислите само када би ову причу, обогаћену визуелним и звучним ефектима – оперским певањем Драге Спасић (који би требало да постоје у архивама установа културе у Београду и свету) могли да чују и виде посетиоци Буковичке бање и Аранђеловца, и то у вили коју је позната оперска уметница изградила на падинама Букуље – била би то оригинална туристичка атракција и догађај за трајно сећање на боравак у Буковичкој бањи.
Енигма мермерне плоче постављеној на вили
Иначе, Рајна Миловановић Пешић купила је вилу „Наду“ после Другог светског рата и била њен власник до своје смрти. Мада у њој није живела ни једног тренутка, десет година је била власник виле. На мермерној плочи причвршћеној на предњем делу куће уклесано је „Рајна Миловановић (1943-1996)“ - године рођења и смрти. Наиме, Рајна се после куповине виле преселила и живела у Аустралији где је нашла посао. Намеравала је да се, по пензионисању, повуче у аранђеловачку вилу и у њој проживи остатак живота.
У међувремену се разболи и убрзо умре. Зато су њени наследници, синови Предраг и Ненад, ћерка Наталија и супруг Миладин Пешић, оставили енигматични траг у виду мермерне плоче, чији садржај нам је разрешио Аранђеловчанин Милош Миловановић Рики, брат Рајнин.
Наследницима је било јефтиније да не брину о вили, процењеној на око 50.000 евра, него да је продају! Трошкови бројних путовања, ради одржавања виле, од Аустралије до Аранђеловца би били скупљи! Дигли су руке од летњиковца и „заборавили да постоји“! O tempora, o mores!
Напомена: Пројекат „ТУРИЗАМ ЗА СЕЋАЊЕ: Туристичке атракције Буковичке бање и Аранђеловца као непоновљиви доживљаји“ је суфинансиран из буџета Општине Аранђеловац на основу Уговора о суфинансирању пројекта у области информисања, који су закључили Општина Аранђеловац (број: 01-1 400-1459, од 2.6.2025. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-225, од 6.6.2025. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.