еС
У 91. години данас је преминуо познати аранђеловачки уметник вајар Раја Николић (1929-2020). Опело ће бити у капели на гробљу Рисовача, у среду, 21. октобра, у 12. 30 сати.

Туга се данас уселила у породичну кућу – салон керамике и вајарских остварења три генерације уметника Николић (супруга Ружа, ћерка Милена, син Марко, унука Лена и унук Никола). Све Рајине скулптуре, слике, цртежи и врцаве креативне замисли, које га нису напустале ни задњих месеци док се борио са подмуклом болешћу која му је постепено узимала дах, сад су свима некако милије и драже. Сигурни смо да ће тако бити са Аранђеловчанима и скулптуром „Обелиск1“, коју је Раја Николић први поставио у парку Буковичке бање 1960. године.

Скулптура „Обелиск1“ у близини хотела „Шумадија“ – вечно подсећање на легендарног аранђеловачког вајара Рају Николића

О постављању скулптуре „Обелиск1“, урађене од белог венчачког мермера, чистог и сјајног, погодног за филигранску уметничку обраду и ткање вајарске замисли Раје Николића, на нашем порталу смо 26. маја у категорији КУЛТУРА објавили текст „Раја Николић пре шест деценија поставио прву скулптуру у парку Буковичке бање“. Мирослав Живановић, заменик главног и одговорног уредника Интернет портала „еСтварност“, написао је за часопис „Стварност“ 2017. године репортажу „Поетика Рајиних мермерних скулптура“, чији текст објављујемо у наставку.

Заглавље репортаже у часопису „Стварност“ 2017. године

Поетика Рајиних мермерних скулптура

Зашто је кум првом детету Вукашина и Ленке дао име Раја? Како су Вукашин и Радован одржали „солунску реч“. Како је Раја изневерио укус Јосипа Броза и „пливао“ у водама апстрактне уметности, насупрот прокламованог соцреализма? Уметничка керамика није на продају Кики и Драгославу Марковићу! „Керамичење“ зближило породицу Николић и обесмислило изолацију. Допринос продору апстрактне скулпуре у бившој Југославији и Рајини радови на Светом Стефану, у Београду, Пироту, Бачкој Тополи, Крагујевцу...

О Раји на необичан начин, какав он заправо и јесте, човек - необичан и насвакидашњи. Ко га не познаје довољно, рекао би да је ћутљив и помало усамљен, утопљен у своје уметничке маштарије... Напротив. Када се поведе разговор, као да се прене из ћутања. Невероватном брзином једне приче сустижу друге, а идеје навиру као набујали поток. У разговору показује искрену, дечију потребу за игром и маштаријом (карактеристичну за уметничке душе), која се преплиће и претвара у бујицу надахнутих прича. Тако се преда мном Рајин живот у тих неколико дана (јесен 2016. у његовој кући и уметничкој радионици на Отвореном пољу) док сам припремао рубрику „Познати Аранђеловчани“ одмотавао на нов - анегдотски начин! Причама, у којима се као кроз кључаоницу, више види него кроз широм разјапљена врата, није требало ништа додавати, још мање одузимати.

Одмах на почетку разговора, питање о биографији и имену Раја, које подсећа на надимак. Уз карактеристичaн уздржани осмех, каже: -Пре Другог светског рата у Младеновцу је живео богати трговац Раја. Мој кум на крштењу такође трговац само аранђеловачки, надене ми надимак свог колеге на гласу као име - Раја. Свештеник се противио, предлажући као компромис - Радомир. Међутим, кум Илија није хтео да чује, а пошто се кумовска реч не пориче, остаде Раја. Кум је чврсто веровао да је довољно што ми је дао ово име да постанем богаташ и тако наћем своју срећу. Жеља му се није остварила. Уместо богаташа, постао сам сиромашни уметник, који потиче из радничке, а не из породице интелектуалаца, како је било уобичајено у то време, смешка се Раја Николић и одмах причa о томе како су се узели његови родитељи мајка Ленка и отац Вукашин. Вукашин је био на солунском фронту и тамо се упозна са Ленкиним оцем Радованом Аврамовићем, оснивачем чувене "Венчачке виноградарске задруге". Мада су били генерацијама удаљени један од другог, њих двојица се спријатеље. У знак великог пријатељства обавежу се да, уколико прегурају рат, Радован да своју ћерку Ленку за жену Вукашину. Како договрено, тако и урађено. Кад су се вратили из Првог светског рата, прво су испунили ‚солунску реч‘. Ово је фотографија са њиховог веначања - опет развлачи Раја усне у карактеристичан осмех додајући да је његова мајка била млађа од оца 19 година, али им то није сметало да цео живот проведу у великој љубави у Савезничкој улици у Аранђеловцу.

Раја Николић каже да је његова склоност ка уметности и спретност његових руку наставак онога што је радио његов отац Вукашин - Вуле: -После завршетка обућарског заната, Вуле се упути у Београд на такозвани франтерај (праксу) код мајстора, који је морао да му омогући ову обуку, без обзира да ли има или не потребе за новим обућарима. Уз то шегрту су следовали новчана надокнада и прехрана за дане рада код мајстора. Вуле искористи па специјализује израду такозваних хариктера (горњих делова дамске обуће) и практично постане дизајнер - каже Раја и додаје да није чудо што је и он отишао у те воде мајсторства и маштовитих послова. Негде ту у преплитању маште и мајсторства смештена је и прича о Вуловом позиву да пре Првог светског рата дође у „Старо здање“, где су одржавани чувени балови владарске породице Обреновић, дворске свите и блиских пријатеља, да извади меру за балске ципеле Немици Лујзи Крикнер, будућој супрузи официра Живојина Мишића. На балу, приликом њиховог упознавања, Лујза је носила прелепе балске ципеле које су израдиле веште руке Вукашина Николића.

Раја и своју биографију везану за школовање боји козерским језиком: -Аранђеловачку гимназију сам завршио далеко од одличног успеха, као једва добар ђак. За то могу да захвалим оцу Вулу који је одлазио у станове професоркама ове угледене школе и узимао им меру за дамске ципеле, са којима су очигледно биле задовољне - шеретски се чеше Раја по глави, откривајући да га је отац уписао на двогодишњу Вишу школу уметности у Београду, јер није имао новца да га школује на много скупљој четворогодишњој Академији уметности.

За разлику од многих својих колега, који су у време послератне Југославије припадали курентном, од врховних идеолога и власти званично прокламованом, таласу соцреалистичког опредељења, Раја Николић је свој уметнички израз почео да тражи и налази мимо главне уметничке матице, у апстрактном вајарству. Као плод његове имагинације у парку Буковичке бање забелела се 1960. године скулптура “Обелиск1“ од белог венчачког мермера. Заправо, било је планирано да се за потребе рудника „Венчац“, на овој вертикалној громади прикажу разне могућности обраде венчачког мермера на загребачком сајму. По завршетку сајма, враћена је у Аранђеловац и смештена близу хотела „Шумадија“. Клесао ју је на руднику мермера на Венчацу. Била је то прва апстракција на овом, касније ће се показати, плодном тлу за излагање на отвореном простору. Како је у уметничким круговима колала прича да Јосип Броз не воли апстрактну уметност, дуго се нико није усуђивао да их постави на јавним површинама. Тако да је ово био и велики продор апстрактног вајарства у југословенским размерама.

Шест година касније, група уметника и љубитеља уметности из Београда и Аранђеловца одважила се да организује Симпозијум склуптуре „Бели Венчац“. Мада се може сматрати претечом својим уваженим колегама по опредељивању на такозване парковске трајне поставке Рају Николића су, у граду под Букуљом и Венчацом, на правди Бога, заобилазили у широком луку, не пружајући му прилику да искаже своје вајарско мајсторство. Тадашњи уметнички жреци, прилагодљиви и додворљиви свим једноумљеним врхушкама Аранђеловца и Србије, отишли су корак даље, покушавајући да потпуно изолују и прецртају Рају и његове уметничке домете.

Брачно везивање Раје и животне сапутнице Руже, дипломираног технолога из Власотинаца, касније докторке наука за глазуре и врсне керамичарке, 1961. године, дало је нови стваралачки замах брачном пару Николић у остваривању својих уметничких домета, али и продубило јаз са аранђеловачком полит-уметничком врхушком.

Не мирећи се са покушајем да их маргинализују и као уметнике и као људе, Ружа и Раја су налазили начина да јавно покажу своје стваралаштво. Из тог, не баш веселог периода, остаће упамћен њихов бунт о коме се и данас говори у кругу најближих пријатеља и колега: -Пре него што је почео Симпозијум уметничке керамике 1974, Ружа и ја смо сваке године излагали своје керамичке радове на тераси робне куће ‚Први мај‘ и на шеталишту у парку Буковичке бање. Наставили смо са таквом праксом и када је почела смотра ‚Мермер и звуци‘. На постоља од гвожђа поређали смо своје керамичке радове и тако показивали да још постојимо и као људи и као уметници. Једном приликом деси се да у јеку ове манифестације шеталиштем у парку, на путу ка сцени ‚Мермер и звуци‘, продефилује уважена уметничка и политичка свита на челу са тадашњим српским политичким прваком Дражом Марковићем и његовом супругом Киком. Она се издвоји од гомиле и приђе нашем штанду. После дужег разгледања, очигледно јој се нешто свидело од понуђеног, рече онима око себе, да би волела да има један керамички рад. Неко од њих упита Ружу и мене колико кошта. Нисам могао да се зауставим: ‚Није на продају!‛ запањио их је мој одговор и продужише не испунивши жељу уважене гошће, којој се, по правилу, у свему удовољавало.

Нашавши се у вишегодишњој дубокој изолацији (поготово када је Ружа јавно указала на расипање новца издвајаног за Смотру „Мермер и звуци“) брачни пар Николић је збио редове. Излаз су потражили у породичној уметничкој керамици. У међувремену су пристигли син Марко и ћерка Милена. -Свакога дана на кухињском столу почели смо да месимо и обрађујемо глину, правећи од ње најразличитије облике. То се свидело и деци, јер су она мешење глине прихватила као игру, често питајући кад ћемо да ‚керамичимо‘. У подруму вишеспратнице код „Бека“ направимо радионицу. Набавили смо пећи и почели да печемо глазирану уметничку керамику. Овоме је пресудно допринео Ружин одлазак на специјализацију техничке керамике у Венецију и њен дар за уметничку керамику, каже Раја. Данас се у њиховој кући, у јединственој галерији, налази неколико стотина предмета керамике и својеврсна су збирка непроцењиве уметничке вредности.

Раја Николић је оставио дубок траг у српској апстрактној скулптури. Више од 45 година његове склуптуре улепшавају парк на Светом Стефану. За пољопривредно добро „Панонија“ из Бачке Тополе радио је доста у мермеру и зидни мурал од бакра и керамике у ентеријеру. У Пиротском „Првом мају“ остало је неколико његових скулптура од мермера, а Ташмајдански парк украшава Рајин мозаик од сто квадрата, са елементима морског живота, који се сматра једним од највећих на свету. Његова бронзана плоча са ликом Карађорђа у високом рељефу постављена је у Орашцу поводом два века од Првог српског устанка.

Што се тиче награда и признања Раја каже да не може да се похвали њиховом бројношћу. Добио је награде Крагујевца и Аранђеловца за скулптуру смештену у Студентском клутурном центру града Београда.

Мада је 21. августа ове године напунио осамдесет осму, немирни дух Раје Николића још увек експериментише. Истражује могућности и домете дигиталне фотографије, која се базира на рефлексијама разних материјала. Жеља му је да више десетина ових радова пласира путем интернета. Нерадо говори за јавност о томе како су му (средином прошле године) без икаквог објашњења „узурпирали атеље“ у доњем делу Аранђеловца. Не би волео и да под старост отвара ожиљке, присећа се како је прошао давне прошлости и зато се никоме од надлежних није обраћао за помоћ. Његове године и достојанство то му не допуштају.

Верујем да смо „вирењем кроз кључаоницу Рајиног живота“, показали са колико су људске и уметничке непосредности и топлине Николићи спремни да, без икакве резерве, широм отворе врата свога дома и живота за јавност.

БИОГРАФИЈА
Љубазношћу свештеника Ивана Теодосића у матичним књигама цркве Свети Архангел Гаврило у Аранђеловцу пронашли смо да је Раја Николић рођен 21. августа 1929. године у Аранђеловцу, као прво дете мајке Ленке и оца Вукашина, обућара из Аранђеловца. Црквено крштење је обавио тадашњи свештеник Светолик Ивановић, а кумовао је Илија Лазаревић, трговац. Ленка је из Липовца од Аврамовића. Завршила је Женску домаћичку школу у Тополи

После основне школе, Раја завршава аранђеловачку гимназију. Дипломирао је на ликовном одсеку на Вишој педагошкој школи у Београду.

Усавршавајући вајарство, био је на студијским путовањима у Италији и Француској. Неколико година је предавао у Гимназији у родном граду.
У жељи да се потпуно посвети вајарству, Раја је изабрао статус слободног уметника. Велико му је било задовољство да мермерне комаде клеше на самом мајдану на планини Венчац.

Његови радови се налазе на многобројним сталним поставкама скулптура у слободном простору, од којих су најзначајније у Београду, на Светом Стефану, у Аранђеловцу и Бачкој Тополи - Панонија. Николић је аутрор мозаика на око сто квадрата у парку Ташмајдан у Београду.

Раја Николић је излагао на више самосталних и колективних изложби, као и на бијеналу такозване мале керамике у Загребу, бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу и тријеналима у Суботици и Београду.

КАД СКУЛПТУРА ПАДНЕ У МОРЕ
Једну од најдражих склуптура, коју још увек није прежалио, урадио је Раја 70-тих година прошлог века у Тивту, где је био на одмору са породицом. Камен нешто мањи од метра висине клесао је на обали одмах поред мора. Свакога дана се враћао огромној глави крупних очију, јаког носа и зашиљене браде на којој се препознају бркови.

Таман када је задовољно меркао своје готово завршено дело, дошао је и крај одмора. Требало је паковати ствари и размислити како огромну и тешку скулптуру пребацити до Аранђеловца. Раја се тада није одвајао од свог фотоапарата, па извади каменчиће којима је подупирао скулптуру и овековечи је. Али, не лези враже. Изгубивши ослонце, склуптура се затетура и паде у море. Како је био у временском теснацу, Раја реши да своје дело остави у мору да га сачека наредне године и да га онда извади и дотера у Аранђеловац. Међутим, наредне године узалуд је претраживао плићак крај обале, неко га је предухитрио. За утеху и лепо сећање фотографија ове скулптуре се нашла у породичном албуму.

СКУЛПТУРЕ У ПАРКУ ПРЕ СМОТРЕ „МЕРМЕР И ЗВУЦИ“
Према речима Раје Николића неколико година пре него што је почела смотра „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу је сваке године одржавана изложба склуптура у парку „Буковичке бање“.

Наиме, у оргнизацији УЛУС-а (Удружења ликовних уметника Србије) чланови овог удружења су Аранђеловчанима и многобројним гостима на изложбама представљали своја најновија остварења. Тако се и на овој фотографији (документација Раје Николића) види женски акт испред хотела „Шумадија" 60-тих година прошлог века.

Репортажу „Поетика Рајиних мермерних скулптура“ украсила је и заједничка фотографија вишедеценијских супружника Николић (1961-2020) у свом атељеу – Руже и Раје Николића

Увек надахнут за нова достигнућа осмислио је Раја Николић и најлепшу могућу намену робне куће „Први мај“, уз подстицање и подршку новинара Љиљане Стојановић (кућног пријатеља породице Николић) у прикупљању потписа подршке који су достављени представницима општине Аранђеловац. О томе је Љиљана Стојановић написала у часопису „Стварност“ 2017. године текст с насловом „Музеј саверемене керамике у згради „Првог маја“.

Нажалост, визија Раје Николића остала је нереализована, а робна кућа „Први мај“ и даље представља ругло Аранђеловца

За разлику од Аранђеловчана, који нису показивали разумевање за визије Раје Николића, као што је то било у случају претварања робне куће „Први мај“ у Музеј савремене керамике, по чему би Аранђелова био јединствен у свету, културни посленици у Горњем Милановцу, на пример, показали су другачији сензибилитет.

Раја Николић у центру Горњег Милановца, испред цркве – задужбине Милоша Обреновића

Приликом боравка Раје Николића и Љиљане Стојановић са представницима нашег портала у Горњем Милановцу, 6. марта ове године, у Центру за културу договорени су сви технички детаљи за реализацију изложбе слика и вајарских остварења Раје Николића.

Раја Николић и Љиљана Стојановић поред паноа са Рајиним сликама, 6. марта 2020. године у Горњем Милановцу

Нажалост, само после девет дана уведено је ванредно стање због коронавируса, а врсном уметнику и честитој души Раји Николићу није се дало да заједно одемо на његову самосталну изложбу, најављену за 27. октобар у горњомилановачком Културном центру.

Наравно, иако је престао овоземаљски стваралачки немир Раје Николића, никада неће пресахнути сећања на Рајин уметнички опус, па ће и најављена изложба бити у знаку пијетета и достојног сећања на Рају Николића.