Драган Тодоровић

Почетком 80-их година прошлог века Чампар Вукић, конобар у угоститељству „Буковичке бање“, из села Бање – чувено спадало, дебељушкаст, с главом некако шеретски нахереном у страну, наизглед лежеран и опуштен, кул лик што би данас рекли млади, ушушкан у јутарњем дебелом хладу ресторана код терасе хотела „Шумадија“, реши и да промоли граву кроз улазна врата према тераси. Гледао је пре неког времена, никог није било, а после попушене треће цигарете и попијене кафе можда је неко и дошао на чувену терасу у парку Буковичке бање.

Погледа десно – нема никог, лево – ипак, неког има. Седи човек на крају терасе. Приђе му Чампар, а гост га пресече: „Где си ти досад?“ „Како где сам?“ – узврати Чампар - „ево дошао сам, а ти си могао да седнеш мало ближе вратима ресторана, а не овако, на крај терасе, могао си и у парк да уђеш!“ Послужи Чампар госта кафом, прође у раду и шали још један летњи дан, а сутра Чампара секретарица позва да се јави директору, чим је дошао у „Шумадију“.

Оде Чампар код директора, размишљајући шта ли сад овај хоће од њега. Уђе на врата, кад тамо седи – гост од јуче, с краја терасе, нови директор Јован Живковић Јоца, који одмах упита: „Е, па лепо си дочекао новог директора! Чекао сам пола сата да се појавиш, а ти ме још и грдиш што сам сео на крај терасе, па ниси могао да ме видиш кроз врата ресторана! Ајде, бар ми се извини.“ „Немам за шта да ти се извињавам, јер бих тако урадио и да сам знао ко си. Ако си директор ниси Бог!“ Насмејаше се обојица, а њихова догодовштина и данас се радо препричава међу угоститељима.