Драган Тодоровић

Половином 80-их година прошлог века, чувени академски сликар Александар Алек Ђоновић, дугогодишњи и најуспешнији директор Смотре југословенске уметности „Мермер и звуци“ (имао изложбу и у седишту васколике америчке војне силе - Пентагону крај Вашингтона) радо је, осим у „Старо здање“ свраћао и под „Аркаде“, тада познатом рибљем ресторану.

Алек је осим скраћеног деминутива од имена Александар имао и надимак Маестро, коме је, колико се сећам, кумовао почивши Богољуб Кошанин Кошке, који је са Слободаном Бобишом Недељковићем и Микицом Американцем Гавриловићем, представљао синоним Смотрине екипе, увек на услузи врхунским светским уметницима, али и на збијање шала, које су се радо препричавале међу урбаним аранђеловачким светом.

Анегдоту са Алеком испричао ми је Слободан Васиљевић Шиља, у то време управник „Аркада“, а пре тога део тима конобарских виртуоза са Миланком Тошином, Буцом, Весом и другима у хотелу „Шумадија“.

Елем, позове Алек Шиљу да мало поразговарају и каже му (помало, некако симпатично, замуцкујући): „Ккакав ти је је ово рибљи ресторан кад нема ннигде насликане ррибе?“ Шиља, к'о запета пушка, предложи Алеку да он то  уради и упита га колико би то коштало. Алек узврати милионским одговором, на шта ће Шиља: „Може Маестро, али да риба мрда репом!“ Обојица се слатко насмејаше и одоше свако на своју страну.