Дејан Комненовић дипл. економиста
За Видовдан 2024. године је објављен годишњи извештај министарства пољопривреде о стању у пољопривреди Србије. Први део „Зелене књиге“ о општим подацима је тема овог 26. прилога о пољопривреди.
Реч је о извештају који открива део размера пропасти агроекономије Србије. У свим секторима пољопривреде је забележен пад изузев у биљној производњи мада је и у њој дугорочно видљиво драстично смањење. Министарство не даје никаква решења за заустављање пропасти и промену система.Задовољство нам је да можемо да покажемо да излаз из стања систематског затирања постоји. Откривамо решења кроз примере економске историје. Треба следити своју ранију праксу, вратити се свом менталитету и интересима, аутохтоној философији живљења и објективним законима економије.
Темељни недостатак годишњег извештаја министарства је однос према истини. Три су основне, универзалне за све људе, стратегије реаговања на истину: повлачење, нападање и планирање. Људи се повлаче пред лажима или нападају лаж и њене носиоце. Отуда пораст агресије у друштву као и пораст ескапизма. Једина мирна, нормална, стваралачка стратегија реаговања сваког човека је планирање, али је оно засновано на објективним законима економије, а не аномији закона наметнутих из ЕУ и САД.
Планирање је могуће уколико се :
- сељак врати у улогу носеће структуре у етногенези српског народа као власник и одлучилац;
- пољопривредом почне управљати интегрисано у затвореном систему са бескаматном пољопривредном банком и националним агро кластером;
- задругарству врате задружне акције као израз богатства пољопривредника а задруге постану профитне и
- уведе порески систем којим ће се заштитити високом јединственом пореском стопом сви природни ресурси наше земље а рад потпуно ослободити опорезивања.
Тада се не би могла десити изјава актуелног министра трговине, дата на РТС-у, 1. јула, поводом отварања бесцаринског извоза и увоза са Републиком Кином, да Србија има „у историји никад већи економски раст“. Стварна остварена стопа раста БДП-а Србије у 2023. години је износила 2,5 одсто и мања је или слична већини земаља у окружењу. Неозбиљно је рећи за такву стопу раста да је реч о нечем спектакуларном.
Због великог емитовања евра од стране европске централне банке дошло је до девалвације евра и то је основни разлог номиналног раста БДП-а свих држава Балкана. Иза тог номиналног раста се скрива осиромашење најширих слојева становништва. У услужним, индустријским и админстративним делатностима је дошло до повећања у еврима плата за по 200 и 300 одсто у односу на период пре пандемије Ковид – 19.
У пољопривреди је дошло до смањења откупа и пада или стагнације цена. Приходи произвођача хране су преполовљени и то је разлог затирања, пада производње хране. Раслојавање у ком богати постају богатији, а сиротиња сиромашнија нам се дешава пред очима – убрзано, уочљиво.
Агенда Давоса је пад производње хране у целом свету уз дуплирање потреба за храном због раста броја становника планете. Агенда секте богатих је изазивање глади.
Номинално БДП Србије је порастао са 60,427 милијарди евра 2022. године, на 69,521 милијарди евра 2023. године. Наравно ту су урачунате делатности какве су трговина људима, шверц оружја, трговина дрогом, проституција и сличне активности као статистичка пракса декадентног запада.
Плате су порасле у просеку са 637,9 на 733,5 евра.
Оба раста су плод инфлације и потребе да се у периферне економије Европе смести вишак евра како би умањили инфлацију у Немачкој. Нико у Србији нема већи годишњи доходак изражен у килограмима меса или пшенице, млека или јаја, хлеба или ексера. БДП по куповној снази нема раст од 15 одсто како је у номиналном изразу као лажној представи.
Раст БДП-а са 33 милијарде евра 2012. године на 69 милијари евра у 2023. години има озбиљан удео „девалвације“ учешћа прихода нас Срба. У ових 69 милијарди треба учитати да је 10 до 15 одсто удео Кинеза, 10 одсто удео Немаца, мало мање од 10 одсто удео Руса, Турака и Италијана, пар процената удео Арапа, Јужнокорејанаца, Хрвата, Француза итд. Ми Срби смо остали на истом, ако нам је уопште остало оних „почетних“ 33 милијарде евра. Притом евро вреди упола мање него 2012. године. Наше српско осиромашење, а не раст благостања је стварно стање.
Решење тог стања министарство не нуди.
Када је у питању увоз и извоз хране, ту је стање уобичајено. Србија производи око пет милијарди евра хране и увози око две и по милијарде евра хране. Сваки трећи залогај који поједемо је из увоза. Из тог угла цифре из извештаја нису вредне помињања. Две и по милијарде евра увоза хране је губитак за нашу пољопривреду годишње. То је два и по пута већи износ од износа субвенција. Притом је износ субвенција излишан, јер је тржиште највећа имовина сваког произвођача, а не машине, имање, зграде, залихе и слично. Сав износ субвенција на крају заврши у рукама монополиста као власника тржишта малопродаје. Министарство ни ту не нуди решење.
По питању незапослености, годишњи извештај министарства је такође у проблему односа према истини. Тврдња како запосленост расте од 40 одсто 2012. године на 50 одсто 2023. године је статистичко дотеривање где се под запосленима сматрају и они који су сат времена брали јабуке на неком пољопривредном газдинству током године. То је тај спектакуларни раст запослености.
Стварна запосленост се може ценити по податку који је у свом наступу изнела председница владе Ана Брнабић 2020. године из ког произилази да је проценат стално запослених у Србији 27,8 одсто. Уколико су сви остали незапослени, стопа незапослености у Србији износи 72,2 одсто. И то је истина која се не износи у јавност.
У структури незапослених је прикривен број од преко милион људи који су „неактивни“, а чине око половине радно активног становништва земље. Њих не помиње, лажна стопа незапослености од 9,4 одсто. Тврдња да је незапослених само око 300 хиљада се мора кориговати навише за милион или знатно више људи. Домаћа методологија је постојала пре EU - EXCHANGE 2 – донације памети и „знања“ не само у економској статистици. Број запослених лица у самој пољопривреди опада из године у годину - 2019. године је износио 452,7 хиљада, 2022. године 390,7 хиљада, а 2023. године 373,2 хиљада. Из те цифре потребно је одстранити око 70 – 80 одсто оних који су ту придодати ЕУ статистичким „фризирањима“.
Да је све тако сјајно не би пад производње био забележен шест одсто у производњи млека за период 2022 - 2023. а 21,7 одсто за период 2022 – 2024. године. Пад је 23 одсто у производњи парадајза, 17 одсто у производњи паприке, 20 одсто у производњи црног лука или 4,9 одсто у сточарству, 20 одсто у производњи меда или 5,8 одсто у свињарству. То да у једној години број говеда опадне за 9,4 одсто (75 хиљада грла) је катастрофалан податак. Изостанак стида је тврдња о расту биљне производње у земљи у којој је 1,6 милиона хектара обрадиве земље напуштено, а тамо где се пре 30 година сејала пшеница, кромпир или кукуруз данас расте шума. Посматрано на ниво 11 година између пописа, већина производњи хране је преполовљена. Министарство не нуди решење у овом сегменту. Решење колонијалне управе је Суперхик – „отимам сиромашнима и поклањам богатима“.
Добра вест је да је проблеме аграра могуће решити преласком на затворени систем управљања у коме би сељак поново постао привилеговани део носеће структуре народа. Кеирецуи у Јапану нека нам буду узор уколико нећемо наше узоре - Привилеговану аграрну банку, ПРИЗАД и ЦЕНТРОПРОМ или западне пословне банке или исламске банке.
Економска историја показује да решења постоје. Законом о пољопривредним задругама се може вратити сврха постојања задруга, а то је повећање богатства власника – акционара – примарних произвођача. Тренутно пољопривредне задруге немају сврху постојања. Профитна (бескаматна) Пољопривредна банка Србије може да емитује и тргује задружним акцијама вративши капитал и профит у пољопривреду. Само успостављена вертикална интеграција „од њиве до трпезе“ може гарантовати профит као приход банке, а тиме и профит сељака.
Министарство не нуди решење, напротив, на крају предзадњег пасуса, на страни 5. „Водича кроз задругарство Србије“ министар хвали непрофитабилност задруга што значи да хвали пропаст наметнуту безумним комунистичким системом који постоји од јула 1946. године до данас. Решење у „Зеленој књизи“ није понуђено, а економска историја од пре Другог светског рата га познаје. Мисао римског државника Марка Тулија Цицерона је: „Свако може погрешити; само што паметан човек поправља своју грешку, а будала је се упорно држи.“ Ово је случај задругарства у Србији задњих 78 година.
Добра вест је да би укидањем пореза на зараде и пребацивањем тог пореског оптерећења на природна богатства и непокретности – порезом се растеретили сиромашни, а оптеретили богати.
Ово пореско решење се означава термином – геоизам. Главни извор прихода би постао рад а не ренте, закупнине, камате или природни монополи. Домаћи тајкуни, али и Кинези, Немци, Хрвати, Турци, Американци, „Рио Тинто“ и сви други који експлоатишу наша природна богатства би сами отишли из Србије када би се порез повећао за онолико за колико они данас остварују екстра профите. Укидањем пореза на зараде, плате би порасле за 50 одсто. Постоје примери пореских система у којима је чак укинут и ПДВ, односно порез на промет и замењен порезом на природна богатства.
Дошло би до уједначеног регионалног развоја, јер би некретнине у Владичином Хану и Београду, Трговишту и на Врачару, Врању и Суботици постале исте тржишне вредности због јединствене пореске стопе која већим порезом оптерећује луксузне локације и луксузне објекте. Никакво министарство за регионални развој није потребно као ни министарство за бригу о селу. Решење је пореско. Министарство не нуди пореска системска решења у свом извештају.
Уместо годишњи, овакав извештај треба да буде доступан пољопривредницима на седмичном нивоу и да прати еластичност понуде и тражње и прогнозира кретање цена и количина на тржишту сваког појединачног производа. Министарство мора да служи сељацима, даје тржишно релевантне податке. Такве податке би нудила Пољопривредна банка Србије уколико би се основала са актуелних 770 милиона евра инвестиција министарства у пољопривреду.
У отвореном систему управљања, инвестиције министарства у пољопривреду немају никакав „мерљив резултат“ како је констатовала Државна ревизорска институција, анализирајући улагање 457 милиона евра у периоду 2016 – 2020. године. Уместо раста имамо „за плод“ пропаст. Такво решење – пропаст је и са актуелном „инвестицијом министарства“.
Микроекономски модел „паукове мреже“ Николаса Калдора описује потребну аналитику за рад портфолио менаџера бескаматне пољопривредне банке. Тржишно релевантне извештаје би требало да генеришу седмично сва аналитичка одељења при инвестиционим фондовима Пољопривредне банке Србије. Софтвери те врсте постоје и математички су једноставни.
Годишњи извештај министарства под називом „Зелена књига – други део“ покушава да вертикално подацима опише стање у појединим групама производа. Не промовише се системско решење као студија случаја за појединачни производ.
Решење је да сваки од стратешки важних прехрамбених производа има свој инвестициони фонд у бескаматној пољопривредној банци и националну задругу или институт као врх вертикалне интеграције „од рала до астала“. Инвестициони фондови Пољопривредне банке Србије ће постати Приступни фондови српских интеграција уз остварење визије „најмоћније пољопривреде на Балкану“.
О њима ћемо у наредном прилогу о другом делу „Зелене књиге“.