Дејан Комненовић дипл. економиста
За Видовдан 2024. године објављен je годишњи извештај Mинистарства пољопривреде о стању у пољопривреди Србије. Други део „Зелене књиге“ о биљној производњи је тема овог 27. прилога о пољопривреди.
Житарицама се бави 18,4 одсто мање пољопривредних газдинстава него 2012. године. Пад је присутан свуда у производњи хране, али хлеб је Србину најважнији. Код породичних пољопривредних газдинстава је просечна површина под житарицама повећана за 25 одсто, а код правних лица смањена за 16 одсто. Укупњавање производње је тренд. Битан је дугорочни податак да је у задњих 60 година смањено обрађивано пољопривредно земљиште за 1,6 милиона хектара. На некадашњим њивама је никла шума након ембарга на увоз нафте из маја 1992. године. Нико у министарству не даје предлог како то изменити. Ми то чинимо.
Разлог за истицање биљне производње у извештају од стране министарства је то што је у 2023. години остварен раст обима производње због киша у мају, јуну и јулу па је пшенице било за 3,45 милиона тона. Раста производње је било за 50 одсто код кукуруза. Од те количине пољопривредници у већини случајева нису имали никакве користи, јер је цена пшенице пала за 37,5 одсто, а кукуруза 43,7 одсто. Непродате количине расту као и трошкови и кредити. Немамо затворен и управљив систем производње и продаје који би постојао са бескаматном Пољопривредном банком Србије која нуди излаз за враћање профита у пољопривреду.
Шећерну репу гаји 17,9 одсто пољопривредних газдинстава мање него 2018. године. Податак о паду у односу на 2012. годину је извесно драстичнији па га нема у „Зеленој књизи“. Снабдевање тржишта шећером је поремећено од 2022. године. Цена шећера у малопродајама је за око 40 одсто мања у паковањима од једног килограма у односу на паковање у џаковима од 50 килограма. То никад није било. Не поштују се уредбе владе и министарства и нико не санкционише ирационално стање по ком је шећер у џаковима значајно скупљи. Највећи део шећерне репе – 68,3 одсто производе пољопривредна газдинства са преко 100 хектара под овом културом. Укрупњавање поседа је спроведено као политика искључивања народа из производње хране. Неконтролисани извоз шећера прави проблем несташица на домаћем тржишту и ирационалности цена и паковања. Добро је да постоји раст производње шећерне репе за око 20 одсто изазван субвенцијама министарства 2022. године и поред опадања и увоза и извоза.
Уљарице као сегмент извештаја, имају уводну констатацију о уситњавању производних површина, што је лажан и нетачан увид оних који живе од бирократске плате, а не од производње хране. Тренд је изражено супротан и део је агенде „златне милијарде“. Маса пољопривредника дезинвестира и одустаје од производње хране. У истом уводу се назире промоција „климатских промена“ као изговора управљачке класе да се у будућности настави са погубном аграрном политиком којом се монопол резервише за све мањи скуп „великих играча“. У односу на 2018. годину констатован је раст пољопривредних газдинастава која се баве производњом сунцокрета за 13,7 одсто у производњи сунцокрета, што је добар податак, уз пад површина под сунцокретом за 1,6 одсто.
Пад у производњи соје износи 19,8 одсто код броја пољопривредних газдинстава а 5,4 одсто смањење површина, у односу на 2018. годину. Извесно се поново прикрива пад у односу на 2012. годину као годину претходног пописа пољопривреде, истицањем анкете из 2018. године за поређење.
Просечан принос је 2023. године био већи за око 25,6 одсто у односу на претходну годину због повољних временских услова. Уљана репица је имала количински раст производње за чак 50,3 одсто. Откупне цене су пале код соје за 33,4 одсто, код сунцокрта за 39 одсто, а код уљане репице 45,2 одсто. Крајњи резултат је негативан – да су приходи породичних газдинстава смањени и поред раста приноса, те да су непродате количине порасле, а тиме и трошкови. Губитак је резултат отвореног система управљања пољопривредом који нам намеће ЕУ. Туђи слуга смо на сопственој земљи.
Уљарице се могу искористити за повећање производње биодизела, а биодизел за успостављање биљне производње на брдима унутрашњости Србије јужно од Саве и Дунава. Такав подухват је један од профитабилних инвестиционих фондова будуће Пољопривредне банке Србије. Такав подухват је једно од решења о коме смо писали у претходним чланцима – студији случаја.
Дуван производи 60,6 одсто пољопривредних газдинстава мање него 2012. године уз раст просечних производних површина на 5,5 хектара што говори о укрупњавању као последици одустајања маса сељака од даље производње. Код дувана постоји значајан раст откупних цена на 3,89 евра за килограм са претходних 2,15 евра за килограм. Уз просечни принос од 1,53 тона по хектару. Извоз дувана је порастао и налази се по вредности одмах иза извоза малине. Пољопривредна банка Србије би вратила профит примарним произвођачима и обновила домаћу индустрију дувана. Треба је основати као бескаматну, оријентисану на профит реалног сектора.
Производња кромпира је толико урушена, а и нестала је на југу Србије па је у извештају избегнуто изношење податка о паду у односу на 2012. и раније године. Скок цена кромпира на пијацама је значајан, јер га нема. Србија је дошла до тога да претежно увози кромпир ради прераде у чипсарама зарад извоза чипса. Због неконтролисаног увоза кромпира домаћа производња је драстично смањена и релоцирана у Војводину. Кромпир представља најважнију повртарску културу. Највећу корист од преласка на затворени систем управљања пољопривредом би управо имали произвођачи кромпира.
Пад производних површина у 2023. години постоји код пасуља, јер због киша није га било могуће посејати. Пад производних површина постоји и код парадајза и код паприке. Генерално сво поврће, због кварљивости, захтева озбиљно индустријско ангажовање уз финансијско праћење. Зато и имамо пад извоза и раст увоза у распону од 15 – 20 одсто.
Опис производње паприке имате као студију случаја у претходним чланцима.
Производњом воћа се у Србији бави све мање малих породичних газдинстава. Огромни простори под шљивом и виноградима су данас претворени у шуме. Решење за такво стање и обнову породичних имања актуелна власт у Србији нема, јер је покорна светској управљачкој класи богатих. Засада воћа је за 4,7 одсто више у 2023. години него у 2022. години. Новоподигнути засади су углавном интензивни. Шљива, јабука, вишња и малина су четири водеће воћне врсте код којих је забележен пад откупа за приближно петину.
Јагодасто воће остварује највећи девизни прилив у извозу од око 350 милиона евра. Гајење јагода има сталан ниво без битнијих осцилација. Гајење малине бележи константан пад уз преоријентацију ка гајењу купине која бележи раст за 16 одсто у 2023. години. Откупне цене су у значајном паду, код малине за 61 одсто. Откуп јагода је смањен за 38 одсто уз пад откупне цене за 17 одсто. Вредност извоза воћа је опала за 14 одсто.
Грожђе и вино у односу на 2012. годину гаји мање 34,6 одсто пољопривредних газдинстава, а површине под виноградима су мање за око 22 одсто. Количина произведеног вина у 2023. години је 215 хиљада хектолитара што је 19,4 одсто мање у односу на десетогодишњи просек. Притом је око 40 одсто грожђа за добијање вина увезено, углавном из Македоније. Цена литра вина је износила у домаћим малопродајама просечно 2,9 евра за бело и 3,0 евра за црвено вино. Увоз вина је вредносно већи за око 50 одсто у односу на извоз. Практично половина грожђа и половина вина коју потрошимо у Србији потиче из увоза. Зато у овој области имамо огроман развојни потенцијал макар у супституцији увоза.
У претходним чланцима у овом серијалу имате опис студије случаја виноградарства и излаза из апокалиптичне ситуације у којој нас држи ЕУ и дубока држава САД.
Укупно гледано биљна производња има мањи пад у односу на апокалиптично стање у сточарству у задњој деценији. О сточарству ћемо се позабавити у наредном прилогу уз показивање да добра вест ипак постоји и да ка њој ваља кренути.