Дејан Коменовић, дипломирани економиста
У 62. прилогу о адекватном моделу пољопривреде Србије откривамо постојање правне заштите језгра православне цивилизације, указа председника Руске Федерације од 09. 11. 2022. бр. 809.
Не сме се у Србији имплементирати западни малигни модел пољопривреде супротан народном моралу. То је неисправно и очигледно води у пропаст. Субвенције могу да буду допунски, али не и основни облик државне интервенције. Државна интервенција мора бити бескаматна пољопривредна банка са концептом новца који нас одваја од запада и чини надмоћнима.
Указом Председника В. В. Путина 20. новембра 2013. године, срж стратегије националне безбедности РФ, постаје Концепција друштвене безбедности (КДБ), методологија која је потиснула до тада доминантне методологије управљања, наметане од стране комуниста и од стране запада. Светоназорно, после једног века лутања, враћамо се великој причи историје културе, а напуштамо велику натуралистичку причу, о чему смо писали у последњих десетак прилога. Штетност и западне и претходне комунистичке методологије управљања је очигледна. Време је да у управљању дођемо себи. Али како? Сам овај прилог припада информационом пољу православне цивилизације и тешко је разумљив Србима које је покорио западни утицај, „тиха“ туђинска окупација.
Методологија је увек однос функције и структуре и ту се сусрећемо са разликама примене на националном нивоу. КДБ је прилагодљива методологија свим националним стратегијама и структурама безбедности, без обзира на континент, расу, веру или цивилизацију којој припада конкретна држава. Ученици и следбеници КДБ су присутни у свим земљама света. Србија припада православној цивилизацији као и Русија, а то значи да су потребна минимална прилагођавања руске КДБ условима Србије.
Цивилизацијски исправан правни систем се успоставља на нивоу државе као целине, па и у пољопривреди. Србија већ осамдесет година одбацује, у 19. веку развијан, аутентичан, са моралом народа усклађен правни оквир развоја пољопривреде, коме се морамо вратити. ЕУ фантазам нас тренутно води у колапс заједнице као у описиваном експерименту Џона Калхуна „Свемир 25“.
Указ 809 је правни акт очувања језгра православне цивилизације.
Указ 809 је подизање КДБ са националног, на ниво управљања цивилизацијом.
Указ 809 је основ државне политике за очување и јачање традиционалних духовних и моралних вредности који се може погледати у оригиналу на: http://www.kremlin.ru/acts/bank/48502 .
Указ садржи: оцене стања, главне претње и ризике по традиционалне вредности уз сценарије развоја, а затим циљеве и задатке државне политике, инструменте за спровођење државне политике и очекиване резултате спровођења државне политике на очувању и јачању традиционалних вредности. Указ 809 данас прожима целину руског друштва, образовање и медије и све државне структуре. Главни циљ КДБ и Указа 809 је подизање управљачке писмености, подизање квалитета управљања на свим нивоима. Књига Виктора Јефимова „Управљање собом, земљом и цивилизацијом“ представља водич кроз актуелни процес у православном свету. Филм „Речник 809“: https://vk.com/video173169220_456244605 се приказује свим ученицима 9. разреда основне школе у Русији. Концепција друштвене безбедности се предаје у школама и на факултетима. У војсци је присутна око 40 година. Широм РФ се организују семинари „Русија 809“. На овом месту дајемо и садржински преглед шта то значи у наративу.
Појмови су инструмент концептуалне власти и треба обратити пажњу на термине какви су: цивилизацијска разлика (Света Русија и Небеска Србија), цивилизацијско језгро, цивилизацијски код, аутосинхронизација, колективно несвесно, прелест, катехон, дивергентно и конвергентно мишљење.
Појмови народа, вере и Бога, су унети у устав РФ, у члану 67, 1. јула 2020. године, као илустрација мењања концептуалне власти.
Разлику између православне и западне цивилизације је најлакше уочити у непостојању појмова „Света Немачка“ или „Света Француска“, док појам духовне вертикале постоји код Руса и Срба у православној цивилизацији. У западном свету саборност је територијална и нема поимања саборности око Бога, као у православљу. „Брејннет“ и „неуролинк“ су техно покушаји имитирања саборности у прелести западног света.
Цивилизацијски код православних почива на повезаности у целину у којој се све свакога тиче.
Правдољубивост је особина православног цивилизацијског кода, осећај да нико нигде у целини не сме да буде повређен. У фрагментисаној западној цивилизацији тог осећаја за своје нема.
И језик је особина цивилизацијског кода.
А. С. Пушкин поистовећује појмове језик и народ. Из тог поистовећивања потиче реч Словени, народ једног језика. Језик носи ред вишег смисла. Језик је оно што изазива да се у словенском свету, осећамо као код куће. У том контексту словенска цивилизација се шири и на Пољаке, Словенце, Чехе, Хрвате и друге Словене који нису православни.
Катехон је по Библији „онај који задржава“, заштитник људских квалитета који су дати од Бога сваком човеку. Квалитети човека су засновани на слободи воље и слободи избора. Вера у Бога и вера Богу су два нивоа везе са вишим интелектом. Сваки човек се рађа са осећајем да постоји нешто више од нас. Вера да Бог постоји је почетни облик вере, а вера Богу је веровање да Бог утиче на живот сваког човека и да треба веровати том вишем гласу, а на чему почива и тумачење психолога Карла Густава Јунга о синхроницитетима. Трећи квалитет човека је љубав која обједињава на духовном нивоу цивилизацију. Остали квалитети човека су осећај за меру и осећај за радовање. Ови квалитети се дарују сваком од нас по осећају моралности.
Главна разлика цивилизација је дефинисање циљева и смисла живота.
Ф. М. Достојевски је уочио да народ није оно што представља данас, већ је народ оно о чему машта. Цивилизацијски код је поштовање основних законитости Божије Творевине, без којих људске заједнице бивају уништене. Због безбожја пропао је Совјетски Савез и комунистички блок, а данас из истог разлога пропадају државе ЕУ. Илустрације ради, Немања Матић наш фудбалер је кажњен са четири утакмице неиграња у Француској, јер је на дресу прекрио ЛГБТ амблем који је део промоције безбожја у ЕУ. Немогуће је противити се законитости о постојању полова и тврдити да се деца рађају двополна, а да затим могу да бирају ког ће пола да буду кроз живот. То је свођење личности човека на биолошко, као код Сигмунда Фројда, који је био психијатар али материјалиста, припадник светоназора велике натуралистичке приче. Насупрот Фројдовом поимању личности је далеко детаљнија психологија Лава Виготског и Алексеја Леонтјева за које ми у Србији и не знамо иако су припадници нашег цивилизацијског кода. Последице цивилизацијског кода су код поимања управљања: четири фазе у западном свету а седам фаза у православном свету или разлика појма информационог процесуирања (учења) у западном свету и поимања процеса учења Петра Ј. Гаљперина, итд.
Последица је да култура у словенском свету има доминантно место, а не биологија и материјално.
Надчовек Фридриха Ничеа и Свечовек Светог Николаја Српског су пример цивилизацијске разлике.
Култура словенског света је култура безструктурног управљања суперсистемом који има језгро.
Цивилизацијско језгро је народ са обичајима, легендама, изрекама, пословицама, бајкама, митовима, кућним васпитањем, док је језгро државности национална елита – власници и одлучиоци.
Феномен аутосинхроницитета је сила вишег реда.
За духовно освајање простора државе или простора цивилизације, потребно је око 10 одсто људи на том простору да машта о истом, да говори о истом као циљу или смислу. Колективно несвесно тада мења стварност за 100 одсто припадника цивилизације или државе. Осим Карла Јунга о колективној свести као сили другог реда или вишег реда, говоре експерименти са мајмунима и слатким кромпиром батат, на јапанским острвима 1950 – 1958. које описује Лајл Вотсон у књизи „Плима живота“ или Кен Кејси у књизи „Стоти мајмун“.
Однос према тој теми је илустрација разлике цивилизација. Западна цивилизација негира, а православна потврђује феномен колективног несвесног. То је разлог доминације Срба на светском нивоу у одбојци, кошарци, ватрполу ... када се кроз тренинг постигне аутосинхронизација колектива.
Стратегија козачког боја или дејство српске војске у Првом светском рату, живот пчелињег друштва или експеримент „мишјег раја“ Џона Калхуна, су докази да колективна свест постоји.
Западна прелест као духовна заблуда има илустрације код Фјодора Достојевског у „Злочину и казни“ или Данијела Дефоа у „Робинсону Крусоу“. Мишљење се гради кроз три смисла: биолошки, друштвени и културни. Раскољников некад или савремени Срби у прелести, мешају ниво биолошког (корисно – штетно) са нивоом друштвеног (добро – лоше) и личног, културног (лаж или истина), па за корист од 100 или 500 евра продају Светог Саву или газе Лазареву клетву или не поштују Васојевића закон. „Каква је мени вајда од Милоша Обилића?“, је став прелешћеног Србина. Прелест је став да човек може све сам и да му Бог не треба, али и да су други људи слаби и мање вредни, те да треба да се изолује од таквих или као Раскољников да сме да убије човека или обратно као Робинсон Крусо, да не сме да убија.
„Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“, је цитат из Светог јеванђеља по Матеју, 12, 25. Мешања биолошког, друштвеног и културног смисла су нивои дељења и збуњивања људи кроз процес мишљења. Телевизије мешањем ова три смисла дробе и уништавају српско друштво.
Илустрација болести западног света је поређење са онколошки болесним организмом. Када се посечемо, нервни систем преноси свакој ћелији у организму ту информацију и свака ћелија даје свој допринос у зарастању ране. Код онколошки измењених малигних ћелија тога нема. Малигне ћелије се одвајају од других, црпе енергију и материју од других ћелија и не дају другима ништа. Слична је логика западне декаденције којој Србија цивилизацијски не припада.
На нивоу енцефалографије људског мозга, доказано је постојање два сукобљена нервна центра који се читав живот боре један против другог. Први је дивергентни, стваралачки, који је оријентисан на свет и не искључује ни непријатне или непријатељске људе и појаве већ покушава да их укључи у своје стваралачко решење. Наспрам тога је конвергентно мишљење код ког је човек оријентисан само на себе, штедњу, нечињење сувишног, искључивање свега што му смета или тражи бригу. Конвергентно мишљење: одбацује, кука, клевета и осуђује. Класичан је опис простора борбе за власт ...
Дивергентно и конвергентно мишљење су откриће Џорџа Ланда које је Генрих Алтшулер, руски инжењер претворио у ТРИЗ – теорију решавања проналазачких задатака и теорију развоја стваралачке личности. Западна цивилизација почива на конвергентном мишљењу. То на нивоу индивидуалне психологије Алфреда Адлера, даје комплекс ниже вредности, слабост која је потребна дубокој држави у сврху владања западним светом.
Све назначено у овом кратком прегледу су чињенице неопходне у борби са западним „душилима“. Тако се у руском језику називају људи који гуше душу, рационализатори који деле подразумевано на делове у сврху завађања „очију у глави“, мешања три смисла у процесу мишљења и изазивања описаног онколошког понашања друштва.
Указ 809 је пример борбе правним средствима против главних претњи и ризика по очување и јачање традиционалних вредности православне цивилизације којој припада и Србија.