Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 22. прилогу о пољопривреди бавимо се стањем у малинарству из угла оснивања бескаматне пољопривредне банке и националног агро-кластера, којима би се сељак поново вратио у улогу власника и одлучиоца, након 80 година одузимања тог друштвеног статуса.
Малина је производња сиромашних а храна богатих. Висок је удео физичког рада у цени коштања. Радне снаге је све мање. Спас за малинарство у Србији су изгледа Бангладештанци, Индуси и слични „гастарбајтери“.
На страни продаје, актуелни проблем је пад дискреционог дохотка становништва земаља западног света и стога пад и тражње за ретком и луксузном храном, а малина то јесте. У седмици у којој је отпочела берба малине и уобичајени преговори министарства, хладњачара и произвођача, вреди показати да системско решење постоји. Стратегија развоја је могућа, али ван оних оквира које нам намеће Давос и ЕУ.
Тренутно смо сведоци непостојања система ... и сталног „надвлачења“ актера на тржишту, што је бесмислен простор немира и трзавица. Гајење малине требало би да буде простор мира и благостања и то је изводљиво. Решење је изградња хладњача у сувласништву малинара и бескаматне пољопривредне банке – зарад континуиране продаје независно од колебања на светском тржишту. Задругарство у Србији мора да се врати на период пре Другог светског рата, мора да се врати на задружне акције као израз богатства и профита сељака, а што је савезни нацрт закона предлагао 2002. године. Скрените пажњу министру на овај нацрт закона.
Хладњаче са лиофилизацијом малине дају највиши ниво квалитета и додатне могућности прераде. Бескаматна Пољопривредна банка Србије за коју се залажемо, једноставно може да емитујући задружне акције оснује 40 хладњача од по 3.000 кубика. Подразумева се принцип лиофилизације као опција у свакој од хладњача.
Банка би делила са малинарима ризике, трошкове и приходе „од њиве до трпезе“, додајући недостајуће знање из области продаје и финансија. То је принцип рада бескаматних банака – дељење профита у реалној привреди. Породица, које гаје малину у Србији, има око 70 хиљада и просечна произведена количина по породици је између једне и две тоне, зависно од године.
Просечан принос по хектару износи око 5,4 тоне што је последица немања радне снаге, недовољне обраде и заливања. Принос малине од 20 тона по хектару је уобичајен уз пуну обраду. Постоје примери достизања 28 тона по хектару код појединих породица. Количина малине у свету осцилује и разне се веће земље од Србије смењују на врху највећег произвођача, али је српска малина највишег квалитета и у континуитету присутна међу првих пет по количини у светским размерама. Производимо између 70 и 120 хиљада тона малине годишње. За њено складиштење је дакле довољно 40 хладњача у сувласништву примарних произвођача.
То министарство може и требало би да им им понуди.
Тема преговора министарства и пољопривредника у свим делатностима, а не само у малинарству, требало би да буде оснивање бескаматне Пољопривредне банке Србије чије би ексклузивно право било емитовање и трговање задружним акцијама. Актуелних 770 милиона евра инвестиција министарства у пољопривреду су довољна сума за оснивање Пољопривредне банке Србије.
Задругарство нам је по актуелном закону о пољопривредним задругама непрофитно, а укупан аграр у отвореном систему управљања зависном од преговора, протеста, изгубљених производњи и нестајања села и пољопривреде „у слободном паду“.
Оснивање бескаматне Пољопривредне банке Србије ће донети прелазак на затворени систем управљања – успостављање стабилног система, кога данас нема. „Слободни пад“ би се на тај начин зауставио.
Производња малине у Србији, вођена од стране портфолио-менаџера пољопривредне банке би постала конкурентнија у односу на Пољску, Чиле, Русију, Кину или било коју од великих земаља света. Општина Ариље има већу производњу малина од читаве Француске.
Само затворени систем управљања омогућује извесну и контролабилну стратегију развоја. О томе ових дана ваља поразговарати са министром и његовим сарадницима.