Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 44. прилогу одговарамо на питање: „Колико при куповини треба платити њиву од 60 ари“? Одговор хрематистике (западне економије) је у методу опортунитетних трошкова.

Приходи сеоских породица су доминантно од пензија, социјалне помоћи, затим од прихода од пољопривреде шест до девет одсто и на крају у малом проценту од плата. Државну интервенцију у пољопривреди требало би димензионисати према томе, а не према некрополитичким стандардима ЕУ.

Цена њива не расте, јер не расте приход од кукуруза и пшенице чија је откупна цена иста као и пре 20 година. Пољопривредници тврде да су откупне цене жита исте 2024. године као и у време владавине Слободана Милошевића и испоставља се да су у праву.

Закуп њиве у Шумадији од 60 ари је уобичајено 60 евра годишње. Уколико 1.000 евра ставимо као штедњу у банку, добићемо годишњу камату од 60 евра. Камате осцилују од 4 до 8 одсто зависно од инфлације. Према томе 60 евра од закупнине или 60 евра од камате је исто. Вредност њиве од 60 ари, закључујемо је 1.000 евра или 16,67 евра по ару. Цена необрађиваних парцела је бар упола мања. Напуштеног обрадивог земљишта имамо око 1,6 милиона хектара поређено са стањем од пре 70 година и оно расте. Такво земљиште има додатне трошкове привођења намени.

Географске разделнице у вредновању обрадивог земљишта су реке Сава и Дунав.

Закупнина јужно од Саве и Дунава по ару је један евро, а северно између 5 и 10 евра. Просечан закуп по хектару за просечан квалитет земљишта на територији Републике Србије у последње три године износи 196,23 евра. То по опортунитетном трошку штедње у банци даје просечну цену хектара у Србији од 3.270,5 евра.

Јужно се налази већина пољопривредног земљишта. Северно је цена обрадивог земљишта од 10 до 40 пута већа него јужно. Разлог је у чернозему, којег није неопходно сваке године ђубрити. Разлог је и агро-бизнис унутар заокружених репро-целина северно. Разлог је немогућност машинске обраде брда и планина. На југу је човек незамењив, а на северу је могуће користити велике радне машине при обради. Приноси пшенице и кукуруза су јужно упола мањи него северно. Због пропасти сточарства читава јужна Србија зараста у шуму. Брда орати без стајњака нема економске оправданости. Четврти разлог је демографски. Коме је потребно пољопривредно земљиште у селу у коме више не ради школа и које је осуђено на нестанак? Пети разлог је редистрибуција БДП-а Србије. Плате у граду су порасле четири пута у еврима, док је на селу приход породица опао у задње две деценије. Зато су при куповини на југу, цене њива произвољне и три до пет пута веће од реалних. Немају везе са приходима од пољопривреде. Земља истински не треба ни купцу, а ни продавцу, јер не доноси приход. Сврха куповине је обично непољопривредна.

Кад светоназор власти у Србији буде православан у пољопривреди ће бити промењено све осим имена. То подразумева и цену обрадивог земљишта и приходе од обрађивања земље. Пољопривреда не производи само храну, већ културу, ред и традицију – производи човека. У светоназору запада, новцу као мртвој ствари служи човек, а у светоназору православних, ствари служе човеку. Наша култура расте на селу неколико хиљада година. Град у задњих 100 година није створио ништа, осим плагијата туђег, западног начина живота. Опет се враћамо на мисли Ф. М. Достојевског: „Запад је заборавио Христа, због тога мора пропасти“.

Две трећине Срба не штеди у банкама. Бескаматна пољопривредна банка ће одатле изазвати три пута веће приватне инвестиције у пољопривреду. Доказ за ту могућност је слика акције Нишке задруге из 1921. године. Добра вест за православну Србију је могућност стварања агро-кластера СРБЗЕМ-а, пута ка више традиционалних породица и опстанку села и пољопривреде.