Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 45. прилогу, тема је систем лажних субвенција у пољопривреди. Саветницима и секретарима у Министарству пољопривреде је битнија оцена надређених у ЕУ, него то што примена субвенција значи у пракси подвалу за сељаке.
Зато су субвенције линеарне по хектару од око 35 хиљада динара. Преговори се никако не завршавају, а у пракси се све субвенције и не остваре.
Линеарна субвенција по хектару значи праксу да власник 200, 300 и више хектара, захваљујући субвенцијама, има годишњу готовину од 60-70 хиљада евра, којом купује земљу од малих пољопривредника, док исте субвенције за малог пољопривредника од просечних 5 хектара величине, значе само преживљавање. Приноси и ефикасност су притом исти или већи код малих газдинстава. Куповином земље од стране великих газдинстава долази до депопулације села и подстицања негативних демографских кретања. Депопулацију села својим делима – линеарним субвенцијама по хектару, подстиче управо министарство, док причају у медијима супротно, као вукови у јагњећој кожи. Предлог малих пољопривредника је да се субвенције разликују по величини газдинства. За газдинства величине до 10 хектара да буду 500 евра, 10-30 хектара 350 евра, 30-60 хектара 300 евра, 60-100 хектара 200 евра а да се за већа газдинства од 100 хектара субвенција по хектару не даје. За земљиште обрађивано на изнад 700 метара надморске висине, субвенција по хектару треба да буде 700 евра и више. Али у ЕУ за то, кажу – не. Ево и зашто.
Субвенције, често једини годишњи приход пољопривредне сиротиње, нису решење већ обмана. Тржиште пољопривредних производа не функционише. Уобичајени откуп у пољопривреди је стао 2022. године. До 2030. нас очекују само горе године по сценарију западне дубоке државе. Чије је тржиште је основни критеријум који указује да ли су субвенције праве или лажне. Субвенције ће бити прави подстицај кад српско тржиште буде у власништву сељака у оквиру националног агро- кластера (слично некадашњем ЦЕНТРОПРОМ-у) или националне задруге како је предлагао професор Миладин Шеварлић 2015. године. Европску унију води банкарска дубока држава без добре намере.
И ова борба је обухваћена песмом „Битка са будалама“ руске рок групе „Времеплов“. Битку водимо са онима који за циљ имају враћање 40 одсто светског копна, које се користи за пољопривреду, у стање дивљине. Агенда замене шећера и меса из природе, вештачким месом и шећерима узгајаним у лабораторији, има за циљ уништење пољопривреде на читавој планети. Европска комисија је 27. априла 2022. године одобрила захтев за прикупљање потписа европске грађанске иницијативе „Крај епохе клања“ (End The Slaughter Age) за пребацивање субвенција са сточарства на ћелијску производњу меса у лабораторијским биореакторима. Уместо субвенција по грлу стоке, актуелна иницијатива у ЕУ је да се субвенције дају по килограму лабораторијски произведеног меса. Лабораторије вештачке хране би биле у самим градовима. Њиве би зарасле у шуму. Камиони и трактори, пестициди и вештачко ђубриво би престали да се користе.
Актуелна аграрна политика ЕУ у Србији је, због циља уништења пољопривреде, слична понашању душевно оболелих. Могући тест на лудило је да се приспелом у душевну болницу понуди чесма са водом, кофа и шупље буре да га напуни. Пуњење шупљег бурета водом је актуелна аграрна политика Србије. Тржиште је најважнија имовина сваког произвођача пре њива, зграда и машина. Без тржишта, њиве, зграде и машине не вреде ништа. Тржиште поклоњено странцима је лудило. Тржиште као имовина је дно на бурету, без ког је узалудно пуњење – субвенцијама. Лажне субвенције су шминкање мртваца – награда сељаку зато што служи као украс, страшило у „бурету“. Преговори у министарству пољопривреде о износима субвенција су разговори у оквирима лудила дубоке државе. Кад се уђе у погрешан воз, свака станица је погрешна. Пре договора, до ког нивоа напунити буре, потребно је прибавити буре са исправним дном.
И представници ЕУ у Србији говоре како је „читав макро економски модел потребно заменити новим“. Наравно, у правцу јачег уништења аграра. То је стање на спољном плану.
Унутар Србије проблем можемо разложити на макро, мезо и микро ниво подвале.
На макро нивоу подстицаји из буџета за пољопривреду завршавају у рукама монополиста. Политичком причом о расту субвенција се скрива проблем – издаје националног тржишта. Више убачене воде у шупље буре не решава проблем. А проблем расте. Рупа на бурету је све већа.
Номинални раст БДП-а у еврима доводи до убрзаног погоршавања односа аграра према делатностима ван аграра. Плате у еврима у ванпољопривреди су већ порасле за око четири пута од 2004. године, док су у пољопривреди приходи остали исти. До 2030. године ће се наставити са номиналним растом БДП-а Србије и растом плата ван аграра у еврима. То је део хибридног рата против Русије, којим се земље Источне Европе везују за запад. У наредних пет година неће бити раста откупних цена и прихода у пољопривреди. Постојећи несклад прихода ван пољопривреде и у пољопривреди ће се најмање дуплирати као и погоршање паритета цена. Субвенцијама се то не може компезовати. Потребан је виши ниво државне интервенције.
На протестима тражите оснивање бескаматне Пољопривредне банке Србије као вишег нивоа државне интервенције од субвенција. Спасавање остатака од остатака српског села кроз адекватан ниво државне интервенције значи формирање СРБЗЕМ националног агро кластера, по угледу на РОСЗЕМ формиран 2008. године у Русији.
На мезо нивоу подстицаја пољопривреде неопходна је обнова правог, а не лажног задругарства. Лажно задругарство се данас промовише од стране министра Милана Кркобабића. Задруге не могу бити непрофитни привредни субјекти како их назива министар у „Водичу кроз задругарство“. Основна сврха сваког привредног субјекта је повећање богатства власника. Само сељак је осуђен на сиромаштво. Онемогућавање да имовина задруге буде својина задругара је подвала која опстаје 80 година. Законом из јула 1946. године, који није промењен 2006. и 2015. године, задруге су враћене на ниво из феудалног доба и о томе препоручујемо да прочитате научни рад професора Зорана Његована „АГРАРНО ИЛИ ЗАДРУЖНО ПИТАЊЕ: ПРИЛОГ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ЗАДРУГАРСТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ“. Феудални односи у задругама данас су оно што представници западне дубоке државе промовишу као највеће добро, са сврхом да се пољопривреда претвори у српску Украјину – давање субвенција до последњег сељака.
Претварањем задруга у акционарска друштва, као по закону из 1898. године, профит бисмо вратили у пољопривреду. Министарство тренутно има план инвестирања 770 милиона евра у пољопривреду. Таквим подстицајем треба основати бескаматну пољопривредну банку.
На микро нивоу илустрација је продаја малих количина прехрамбених производа на кућном прагу – правилник из марта 2020. године, који никад није заживео у пракси јер је празна политичка прича.
Мала пољопривредна газдинства постоје ван тржишних услова и такав правни третман би морала да имају при продаји на кућном прагу, али га немају. Лудило оних који „пуне водом шупље буре“ је тренутно јаче. Правилник захтева да се на кућном прагу храна продаје само купцима на територији општине у којој произвођач има пребивалиште. Незаконито је храну продавати туристи или страном држављанину. Правилник садржи безумну одредбу да мали пољопривредни произвођач мора да се региструје у АПР као предузетник и да плаћа виши ниво дажбина? А зашто? Да би продавао ограничену количину производа која је економски занемариве вредности? Годишња количинска ограничења продаје на кућном прагу су следећа: месо 1.000 килограма, брашно 32.000 килограма, тестенине 20.000 килограма, воћни сокови, нектари и слично 16.000 литара, производи од термички обрађеног воћа (џемови, мармеладе) 10.000 килограма, сушено и кандирано воће 16.000 килограма, производи од термички обрађеног поврћа (ајвар, љутеница) 8.000 килограма, сушено поврће 4.000 килограма, производи од ароматичног и зачинског биља 8.000 килограма, хладно цеђена биљна уља 16.000 литара, пржени и печени производи (семенке и слично) 32.000 килограма, уситњени или млевени плодови (мак, сусам, лан) сецкано воће, поврће, смрзнути програм 8.000 килограма.
Где је ту смисао? У Србији има 1.600 одгајивача аутохтоних раса животиња. Међу њима просечан одгајивач свиња закоље годишње 15-20 грла. Нико од њих се у правилник не уклапа. И субвенције су им нередовне. Уколико сељак прода 1.000 килограма свињског меса годишње, то је 2,6 килограма дневно. Како породица да живи од 15 евра дневног прихода? Како да плати лиценце, атесте, сертификате, узоркиваче, ветеринаре, књиговође, доприносе, таксе и порезе!? Прерађено свињско месо кошта просечно четири евра без икакве зараде. Са 1.000 килограма таквог меса добија се годишња вредност од 4.000 евра. Пола треба уплатити за дажбине држави. Пола су трошкови хране за товљенике. Рада сељака нема нигде, а камоли трошкова за живот породице. Закључак је да је правилник обмана купаца – бирача у градовима, а не искрена помоћ произвођачима хране.
Не треба регистровати по кланицу у сваком домаћинству, по ЕУ смерницама. То је превара. Задружних кланица треба да буде хиљаду у свакој сеоској општини у оквиру СРБЗЕМ-а. Такав подстицај је адекватан на макро, мезо и микро нивоу.
Слика акције Ужичке задруге из 1925. године је путоказ да може боље, по нашем, домаћем.