Дејан Комененовић дипл. економиста
У 50. прилогу анализирамо најаве да ће Срби нестати као народ, уколико се не врате светоназору од пре Другог светског рата. Демографски прелаз је дешавање које је у потпуности сакривено од очију јавности.
На српском језику нема новинског наслова о демографском прелазу до овог. Опасност по слуге Давоса је знање јавности које омогућава формирање политичког става против некрополитике запада, јер просечног човека чини имуним на обмане. Ко воли да га обмањују, неће читати. Данас се у Великој Британији због оваквог новинског чланка иде у затвор на три месеца. Осврт на ЕУ извештај Марија Драгија са 400 страна, сводимо на три стране.
Ево како се постиже „златна милијарда“: због демографског прелаза Кина ће са 1.420.900.000 људи 2024. године, пасти на 393,6 милиона људи 2.100 године. Слично ће се десити и са Индијом око две деценије касније. Читаво човечанство ће по постојећем средњем тренду 2086. године достићи 10,43 милијарде људи, а затим ће ићи ка колапсу. Човечанство ће се свести на милијарду људи око 2.300 године. Никаквог нуклеарног рата неће бити. Човечанство преумљено медијима је довољно поробљено за достизање циља. Књиге: „Есеј о принципу становништва“ из 1798. године Томаса Малтуса, „Границе раста“ Римског клуба из 1972. године и „Популациона бомба“ Пола Ерлиха из 1968. године су пропагандни памфлети дубоке државе који сакривају стварни тренд развоја становништва планете. Реч је о обмани. Овај прилог настаје у дану обмане, када у Сава Центру у Београду, марионетска Српска напредна странка организује трибину под називом: „Будућност, а не прошлост“, игноришући каква је та будућност Давоса у коју нас воде заједно са прозападном опозицијом. Блиска будућност је нестанак половине становништва Србије, уз вођење до броја Срба који ће стати под једну шљиву око 2.500.
На сцени је експеримент раста принуде злоупотребом биополитике, где су Европљани лабораторијски мишеви, у експерименту "Свемир-25" примењеном на људима. По постојећим демографским трендовима Пољска ће са садашњих 39 милиона људи 2.100. године пасти на 14,5 милиона, што је смањење од 62 одсто, 2.200 године ће имати 4 милиона становника, а тачно 2.307 године ће пасти на испод милион људи. До 2.100. године број становника Румуније ће опасти за 52 одсто, са 19,1 на 9,2 милиона; до краја века број Италијана ће се смањити за 54 одсто, са 59,4 на 27,6 милиона; број Грка ће опасти за 50 одсто, са 10,1 на 5,1 милион; број Шпанаца ће опасти за 46 одсто, са 47,9 на 26 милиона. Приближно ће се до краја 21. века број становника Европе преполовити, до 2.200 године бити 10 пута мањи, а до 2.300 године бити око 40 пута мањи. И то смањење је незаустављив процес унутар светоназора некрополитике. Колапс се неће зауставити ни 2.400. када би Европа могла да достигне број становника из бронзаног доба. Србија је са седам милиона 2012. спала на шест милиона 2024. године, а до 2.100 године имаће три милиона људи, 2.200 године 600 хиљада, а 2.300 године 150 хиљада становника. То је та борба „за будућност, а не прошлост“ под покровитељством Давоса.
Где је окидач за овај процес? Окидач за процес нестанка људи на планети, слично експерименту „Свемир-25“ када сви пацови почну да се хране у само једној пренатрпаној просторији, је урбанизација. Реч је о прелазу људи из села на живот у градовима и промена светоназора, промена духа народа. Промена животног става, што је светоназор, има за последицу смањење компатибилних понашања у заједници, што води колапсу као у експерименту Џона Калхуна. Зато је брига о светоназору важнија од економије и биополитике, којој ће бити посвећен наредни прилог на еСтварности. Извор живота је у духу, а не у новцу и не у вакцинама и декарбонизацији – биополитици.
Демографски прелаз је прелазак друштва са високих стопа наталитета и морталитета на ниске, а затим на негативан природни прираштај. Демографски прелаз се дешава у пет фаза. Прва фаза демографског прелаза је период до друге аграрне револуције у 18. веку. Број деце по жени је чак осам, али уз изузетно високу смртност која достиже 80 одсто. Београд је и 1900. године имао такву смртност деце и просечну старост становништва од 31-е године. Друга фаза демографског прелаза са више хране (проналаском кромпира и кукуруза) и бољом медицинском негом, смањује морталитет становништва уз останак високе стопе наталитета. Ова фаза је започета почетком 19. века и задржава број деце по жени на око шест уз високу смртност у детињству. И даље умире око половина жена пре него што достигне полну зрелост. Прве вакцине против куге и богиња се појављују средином 18. века на европским дворовима. Демографски прелаз се најпре десио у Француској која је била најнасељенија држава Европе све до Наполеонових ратова, до када је имала двоструко више становника него немачке територије заједно. Трећа фаза демографског прелаза настаје након индустријских револуција. Боља медицинска нега, водовод и канализација, раст производње хране, урбанизација, железница, мотор са унутрашњим сагоревањем, индустријска производња одеће, доводе до раста становништва. За трећу фазу је карактеристична појава пада и наталитета, а не само морталитета становништва. Четврту фазу демографског прелаза карактерише нагла урбанизација и прелазак масе становништва у градове, пад коефицијента рађања са шесторо деце по жени на испод двоје уз изједначавање стопа наталитета и морталитета. Пета фаза демографског прелаза је фаза муњевитог изумирања и у њој се од 1975. године налази Европа. Изумирање је муњевито с обзиром на 250 хиљада година постојања човека на планети, јер се дешава за око један промил дужине тог времена. У појединим земљама света, каква је Јужна Кореја демографски прелаз се десио за само 24 године под утицајем индустријализације изазване инвестицијама дубоке државе. У Србији се десио између 1950. и 1980. године уз индустријализацију и урбанизацију који су били политички пројекат. У Француској, Енглеској, Немачкој је тај процес трајао три или четири пута дуже јер није био политички вођен. Дубока држава утиче на демографски прелаз, јер јој то омогућавају телевизија, интернет и марионетске власти. Демографски прелаз у Француској и Немачкој је започет почетком 19. века, а завршен 30-их година 20. века. Због тога је структура становништва ових држава старосно неповољнија и Немачка извози 89 одство свог БДП-а, а само 11 одсто троши домаће тржиште. Старом становништву потребно је мало. Марио Драги је сачинио извештај за ЕУ, по ком, да би се задржао ниво економског развоја до 2050. године, ваља запослити 95 милиона радно способних миграната, што није изводљиво, јер њих једноставно нема. Радно способно становништво се брже смањује од укупног. Није реч ни о каквом успеху марионетских власти и недостатку домаће радне снаге због „успешног државног програма запошљавања“. Радника бити неће. Највећи број података у овом прилогу је из извештаја Драгија о конкурентности ЕУ према Кини и САД – 2024.
Демографски прелаз је данас политички и медијски вођен процес који се дешава у једној генерацији, код људи који преласком из села у град задржавају виши ниво наталитета, а у новом пребивалишту имају нижи ниво морталитета. Због промене животног става на новом пребивалишту морталитет трајно постаје виши од наталитета. Испоставља се да је извор живота у духу, а не у комфору живота и да промена светоназора дефинитивно води ка нестанку врсте.
Битан оријентир је демографски ехо. Руска Федерација је од 2009. до 2017. године имала позитиван природни прираштај који је нестао због демографског еха, смањивања старосних група у пирамиди старости становништва као последица страдања генерација Првог и Другог светског рата. Утицај Наполеонових ратова је довео до мањег раста становништва Француске у односу на Немачку кроз 19. век. Светски ратови су слично учинили у Русији у задњих 100 година. У старосној пирамиди становништва најмање старосне групе синова, унука, праунука, чукунунука као потомака оних који су преживели ратове се јављају на око 23 године. Наредна најмања генерација ће бити чукунунуци 2031-2036. године. Деценија пред нама је време наглог смањивања становништва читаве Европе, а посебно Русије и Србије.
Србија мора да се врати животним ставовима из времена када је 90 одсто становника чинило сељаштво. Док смо у животу на селу на децу гледали као на активу, дотле данас на децу гледамо као на пасиву, карикирано из угла рачуноводства. Док су деца на селу учена да раде и знају све, данашња градска деца не знају ништа и немају никакву радну вештину већ им се у руке да мобилни телефон или плеј стејшн конзола како не би излазили из стана, били на безбедном. Желели смо некада јаче и бројније братство или племе, физичку и војну сигурност, освајање нових знања, професија и вештина, заузимање брда и долина кроз рад младих синова и кћери и ширење атара породице, углед због бројности породице, због осећаја блискости и љубави деце. Продуктиван и интензиван рад фабрика је био могућ док су сељаци, научени на рад, чинили радну снагу. Демографски ехо утиче на недостатак радно способних у предстојећој деценији.
Решење за попуњавање демографске јаме је у рађању, али проблем није у новцу већ у светоназору. Србија мора да се врати вредностима Светосавља од пре Другог светског рата. Три су битне ствари: 1) осећај безбедности, 2) одговорност партнера и 3) трајност везе као услови за заснивање породице. Ове карактеристике има породица оформљена у легалном браку. Када одсуствују те три карактеристике, изостаје и могућност за имање деце. Та могућност се додатно сужава предикцијама у образовном систему и медијима. Преко 40 одсто Европљана у узрасту између 20 и 39 година, (када се рађа око 90 одсто деце), нема никакав однос са супротним полом. Напротив, биополитиком дубоке државе се подстичу некомпатибилна понашања унутар истог пола. Три су универзалне групе параметара код формирања породица: 1) сличност социјално-економског статуса (књига Дејвида Баса „Еволуција жеље“), уочавање „образовног јаза“ између полова у Централној и Источној Европи, где је број образованих жена за трећину виши од броја образованих мушкараца што повлачи некомпатибилност, неналажење себи партнера за брак, 2) нестабилност радног односа, неизвесност прихода и уговори о раду на одређено време и 3) стамбени простор у градовима далеко скупљи него на селу. Резултат некомпатибилности је раст броја развода од 1960. године, када је износио 10 одсто у Европи, а кроз наредних 50 година порастао на 45 одсто. И ово је потврда спровођења експеримента „Свемир-25“ уживо.
Данас се државе хватају у „замку породичне политике“, разних олакшица, умањења пореза, награда за рођење деце, националне пензије за мајке, као да све то није давано од 1791. године у Француској, започето у току буржоаске револуције. У новцу није решење, у изобиљу и медицинској нези није решење, је закључак експеримента Џона Калхуна. Давоске државне „породичне политике“ се не дотичу сфере уједначавања образовања жена и мушкараца, извесности запослења и прихода, стамбене политике у масовном обиму. Најмање се дотичу светоназора и његовог враћања на здрав темељ, јер власти управо промовишу супротно, декаденцију инсталирају као „савременост“.
Националне политике којима расту компатибилна понашања у заједници су недозвољене. Политике којима се системски омогућава повратак људи из градова у села су недозвољене. Државна интервенција зарад чињења сељака компатибилним са тржиштем и финансијама је недозвољена. Флексибилно радно време за мајке са децом се не разматра. Рад недељом је и даље обавезан. Становима за младе брачне парове се „маше“ као обећањем у време политичких криза и пред изборе. Не помишља се на промоцију животних ставова супротних некрополитици Давоса. Управо наопаки светоназор устоличују они који представљају власт и лажу да „све раде“ за побољшање природног прираштаја становништва. Министарка образовања иницира „Здравитас“, а министар пољопривреде „регенеративну пољопривреду“, трећи тражи родно сензитивни језик, четврти промовише фемицид, пети социјалне карте, шести дигитални новац. Медији и основна школа су главни инструменти генерисања светоназора који сатире народ.
Тек када буде формирана бескаматна пољопривредна банка и СРБЗЕМ, моћи ће се говорити о мерама оздравења спуштеним на ниво привредних субјеката, па и ниво породица на селу. СРБЗЕМ ће се бавити демографијом – образовним јазом, извесношћу запослења и становањем. Живот на српском селу је неодржив због светоназора самоуништења ЕУ. Услов да би на селу живело најмање три милиона људи и да у том здравом језгру нације коефицијент рађања буде три детета по жени, је оснивање бескаматне пољопривредне банке и националног агро кластера. Живот у благодати је могућ уколико у пољопривреди променимо све осим имена. По Сергеју Булгакову појединац ће утолико лакше и боље живети уколико је заогрнут дебљим слојем традиције из које извире јачи светоназор, јачи дух заједнице.
Природна карактеристика живота је експанзија, раст. За живот на селу важи порука из Библије: Шта су стреле у руци јакоме, то су синови млади. (Псалам 127:4)