Дејан Комененовић, дипл. економиста
Тема 18. прилога о пољопривреди је опет оно што је суштинско, а системски прескочено зарад обмане јавности – философија економије.
Задовољство нам је да то можемо разоткривати и указати на оптимистична решења. Философија економије је оно претходно, што би морало да буде обавезан предмет у школама и на факултетима економије.
Учити младе нараштаје науци, а намерно промашити основна упутства о проучавању постојања – онтологији и могућностима сазнања – гносеологији има низ крајње озбиљних последица. Манипулисање светоназором као највишим приоритетом у управљању државом се тиче управо ове равни. Незнање људи омогућава њихово обмањивање.
Два светска рата не би била могућа да су нараштаји људи учени најпре философији, па тек онда науци. Не би било политичк изазваних подела на појединце, класе и расе на основу чега смо ратовали, а о чему пише у „Четвртој политичкој теорији“ Александар Дугин. Не би било ни данашњег хибридног рата у медијима и просвети Србије.
Чак су нам и реч заменили. Философија припада православној цивилизацији, а филозофија западној цивилизацији. Философија и филозофија су два супротна концепта. Грчка реч зофос значи мрак, подземни свет. Филозофос је мрачњак, ум у служби мрака. Реч Софија значи мудрост и означава ум у служби светлости, добра, живота, неба. Нису нас преварили само са пројом од кукуруза а не од проса, како описасмо у претходном прилогу. Преварени су и најумнији – комплетна академска јавност.
Радови Сергеја Булгакова и Светог Николаја Српског су смернице – српске политичке економије, српске агроекономије, аграрне политике и српског економског модела пољопривреде, који је централна тема овог нашег серијала.
Философија је усмерена на целину постојања и сазнања о животу, а наука на корисност и прагматичност. За разлику од философије наука је делатна, са задатком, техничка, инструментална. Како се развијају у сфери емпирије, науке циљају мноштво практичних потреба. Растућа специјализација и различита сагледавања стварности у различитим наукама, намећу упознавање са философијом опште науке, пре бављења философијом економије као појединачном.
Синтеза научних знања није могућа и то је битна тема у системском обмањивању јавности. Различите науке имају различите методе и представе о свету. Притом нико не бива учен о посебности српског света. Данашњи професори економије и агрономије нису школовани да знају о философији економије сопствене нације. Зато као резултат имамо у селима изостанак непосредне демократије и непрофитно задругарство. Нико не штити органску природу националне економије. Историјски и прогресивни карактер економије нико не образлаже у уџбеницима, а камоли да помене економију животиња какве су дабар, термит или пчела. Националне економије се данас своде на нижи ниво организације од животињских. Нико не помиње Аристотелово учење о томе – да ако се убије организам биће убијени и руке и ноге, стопала и прсти... што је управо четврта политичка теорија нашег савременика Александра Дугина, који се оспорава, док се Аристотел и слични мислиоци у прошлих 2.500 година не спомињу. Читавој академској јавности је драже потчињавање тренутној западној декаденцији о приоритету појединачног над целим, приоритету фрагмената над целином, појединца над заједницом.
Зашто је уводни предмет на економским факултетима - политичка економија, а не философија економије? Зато што су сви економисти марксисти, без обзира да ли мрзе или не мрзе марксизам – како каже Сергеј Булгаков. Деца комунизма из оквира материјализма не излазе. Западни економски материјализам је владајућа философија политичке економије као уски доктринарни поглед на свет. Студентима економије се на почетку не даје шири увид неопходан за расуђивање. За шири увид у философију економије потребни су нам професори. Немамо их.
Православна философија економије има и есхатолошку страну – показивање да велика већина живота на планети има условљеност која не зависи од човека и није економска, затим има однос према стваралаштву, слободи, нужности, социјалној правди. Православна философија економије подразумева употребу бескаматног банкарства и холистички приступ стварности, затворени систем управљања при удруживању људи, уз препоруке о понашању државе по економским моделима какви су они Николаса Калдора о држави благостања и пољопривреди. Да ли су та решења примењива и када ће бити?
Србија је отета земља. "Промена свести народа" је срж дефиниције геноцида Рафаела Лемкина при УН од 1948. године. Србија нема само издајничку већ и аутогеноцидну: власт, опозицију и читаву академску елиту. Мук влада по питању геноцида лажним знањем, који је у току у Србији - химера држави... у којој агресивна мањина асимилује пасивну већину. А та асимилација се спроводи кроз науку без философије, или како Свети Николај Српски написа: „... школе без вере, политике без поштења, војске без родољубља, државе без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“
Зло је увек банално, директно, грубо. Није западном мрачњаштву само циљ замена носеће структуре народа у Србији. Носећа структура народа су били српски сељаци, а од Другог светског рата комунист-капиталисти како их назива професор Петар Анђелковић. Црвена буржоазија, како су их називали у ранијим историјским моментима... Западни мрачњаци желе више у свом злу и успевају да затиру српски народ који се смањује по један одсто сваке године и овим темпом до краја века неће бити ни државе, а ни народа са српским називом. Демократија је протерана из Србије. Овде се влада кроз ТВ и ширу медијску хипнозу – хипнократију.
Уместо да је сво знање једна целина, ми имамо раздвојену философију од економије, економију од политике, политику од борбе за власт. Србија је рашчеречени организам у сфери знања. Захвљујући медијима раздвојени су борба за власт и политика. Политика је одвојена, оперисана од знања о објективним законима економије или било које науке. Борба за власт је одвојена од политике. Услов, да бисте се борили за власт, ушли у медије, је немање политике... јер се декадентна политика диктира у Давосу, Лондону и Вашингтону. Имање, илити поседовање, личног политичког става Србина одмах дисквалификује из борбе за власт и уласка у медије којима управљају странци. Борба за власт се дешава у медијима, у сфери хипнозе. Ту нема места за демократију и политичке програме. Живимо по туђинским плановима наметнутим кроз хипнозу емитовану телевизијама и свим другим медијима на бази Интернета, а који су у власништву странаца. О масовној хипнози помоћу радија су писали социолози Мертон и Лазарсфелд још 1948. године.
Геополитичка промена и ослањање на БРИКС и православну цивилизацију може донети решења у пољопривреди Србије у виду бескаматне пољопривредне банке и СРБЗЕМ националног агро кластера.