Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 36. прилогу о пољопривреди настављамо причу о борби три логоса, три концепта свести који опредељују по својим плодовима данашње стање пољопривреде наше земље. Дајемо тумачење предавања руског филозофа Александра Дугина на тему борбе свести или народски речено: памети, са јутјуб канала - НООМАХИЯ.
Сваки просечан човек у Србији данас жели да сазна из ког логоса, из које свести, из које памети настају деструктивна „решења“ којима се затире сељак и производња хране.
Не треба бринути да ли ће српски сељак разумети овде написано. Народна изрека је - „Кажи суро, а ја ћу ти рећи која је боја“.
Логос Аполона подразумева уобичајено православно гледање на свет – да је дух изнад тела, да има Бога и да постоји Небеска Србија. О тој памети назначисмо у претходном прилогу на еСтварности. Следећи је логос Диониса као средњи концепт свести у ком између питања бити или имати превладава – имати. Због доминације ове памети, просечан број деце по жени је у Србији пао са 5,7 на 0,5 током 20. века. Постало је важније поседовати него постојати. Трећи логос Кибеле је онај који данас влада Србијом. Ове три памети су у непрестаном стању борбе – ноомахији.
Свест Диониса подразумева да духа нема ван тела и да је све сада и овде. Историјски гледано памет Диониса доминира у свету од 18. века и појаве машина, а завршава се са појавом телевизије 70-тих година 20. века.
Памет Диониса је изазвала појаву идеологија либерализма, комунизма и фашизма и разлог је сатирању људи у оба светска рата, али и третману сељака као народног непријатеља у задњих 80 година, разлог је принудним откупима и смањивању приватног поседа на максималних 10 хектара, уништењу око три милиона домаће расе коза због идеолошке фантазије, забрани да сељак све до 1967. године може да поседује трактор или комбајн, напуштању око 1,6 милиона хектара обрадивог земљишта због одласка сељака у град итд.
Памет Аполона смо стицали у традиционалној српској породици кроз домаће васпитање. Руска аристократија из дела Достојевског, Пушкина или Толстоја нам може послужити за разумевање те памети. Онако како је у Русији племство било носећа структура народа тако је сељаштво у Србији било носећа структура народа – па тако и његов морал.
У модерној (Дионисовој) српској породици након Другог светског рата за васпитање су задужени држава, медији, образовни систем, улица ... Не васпитавају више ни Бог, ни краљ, а ни отац.
Дионисова памет се поистовећује са појавом модерности у економији и тзв. модерне у култури. Модерна приступа свету као односу субјекта и објекта. У свету постоји субјекат (човек) и објекат (материја) ког субјекат мења по својој вољи. Умирање је крај. Нема ничег после. Нема Бога.
Човек замењује Бога у модерној памети. Монарха замењује председник. Оца у традициналној породици замењује савремена породица у којој се разилазимо свако на своју страну, што ће рећи да и нисмо породица. Од војног поклича „С нами Бог!“ није остало ништа. Слобода прераста у разузданост или како Достојевски каже – „ако нема Бога све је дозвољено“. Господе више нема и сви постасмо другови, а данас у памети Кибеле, чак ни то. Господа, као људи који владају сами собом, су непожељни или презрени, јер се не уклапају у наратив масовних медија и то да сви личимо једни на друге.
И овај чланак је део свести Диониса – покушај да се објективизује свест, упрости, сведе, опредмети на три античка култа, зарад разумевања.
Оно што су идентитет и интегритет у Дионисовој свести, то су по аналогији чест и част у српској традиционалној свести – памети Аполона. Част значи – чинити друге људе већима од себе, а чест значи – бити честица целине. Свест Диониса почиње да јача крајем средњег века, а појавом Томаса Хобса, Рене Декарта, Емануела Канта, Дидроа, Русоа и просветитељства, добија свој пун замах. Интересантно је да су језуити били учитељи Дидроа, Русоа и творци савремене „просвећености“. Прекретницом за настанак овог доба се може сматрати проналазак парне машине Џејмса Вата.
Идеја свести Диониса је да у вертикалу између човека и Бога треба поставити државу. Вавилонска кула као засена Бога је симбол за ту идеју – зато њена реплика постоји у Бриселу. Вавилон је старији од античке Грчке па је јасно да је култ Диониса старији и од самог назива којим ту свест овде означава Александар Дугин. За засену Бога служе идеологије као редукције стварности, којима се по методологији „подели, завади, па владај“, људи завађају и наводе на ратове, док се секта богатих богати.
У „Четвртој политичкој теорији“ Александар Дугин 2009. године, описује то да су идеологије либерализма, комунизма и фашизма у ствари три модерне политичке теорије које су поделиле људе, или на завађене појединце, или на завађене класе, или на завађене расе. Мисли да је „човек човеку вук“ или да су „добар и луд браћа рођена“, којима се поништава и чест и част, свака врлина, свака вера, сваки морал... су мисли којима се препознаје свест Диониса као деградација традиционалне свести Аполона. Неограничена слобода и Декартов рационализам постају мера распусног живљења – оног облика слободе који води у ропство, као у мисли Достојевског на крају претходног чланка у овом серијалу.
“Социјализам по мери човека” је самоуправна идеологија коју смо искусили, а која човеком замењује Бога. Све модерне (Дионисове) идеологије стављају интегритет испред идентитета. Идентитет нема смисао чести, а интегритет нема смисао части у памети Диониса. Машине постају замена за другог човека. Људи престају да се поштују и помажу. Вертикално између човека и Бога постаје релативно и прилагодљиво, опортунистички заталасано – понекад хоризонтално.
Дионисов култ тврди да нема љубави већ постоје само интереси. Воља је битнија од љубави ... материјално је важније од метафизичког, постоје интереси а не идеали, корист је важнија од части. Аполонова част и чест целине су замењени Дионисовим егоизмом као садржајем идентитета и интегритета. Наместо љубави главни принцип је уживање, хедонизам. Уместо вере битнији је разум. Време и новац су важнији од вечности, јер се дух налази само у телу и није честица вечности. Дромологија Пола Вириљоа најављује настанак постмодерног „брзог живљења“. Причамо о пољопривреди, јер се све ово тиче и прекрајања памети сељака. Ко хоће да не буде манипулисан и изигран мора да разуме све три памети које описује Александар Дугин.
Модерна је настала у крилима теологије и идеје о делатној вери на крају средњег века. Идеја са почетака модерне је да рационалност служи вишим идеалима. Модерност је ипак свој слом доживела са злоупотребом машина у светским ратовима и злоупотребом политике за субјективне идеолошке редукције стварности. Најјачи свој развој модернизам је имао између два светска рата. Тада је настао и низ корисних научних теорија, изума и сазнања.
У тој епохи су настали и радови економиста Хикса и Калдора којима се доказују математичка решења за благостање државе као и законитости развоја робне производње у пољопривреди. Ова решења бивају призната и награђивана највишим светским наградама. Политичари данас немају шта да измишљају и да се праве невешти већ само да примене решења стара читав век из времена модерне. Али данашњи политичари припадају постмодерни ... безумљу. Ови данашњи, више нису чак ни само субјективни...
Свест Диониса је донела штетне идеологије нацизма, комунизма и либерализма мењајући у претходном прилогу поменуте законе о сеоским општинама и задругама у идеолошки искривљене системе месних заједница и данашњих задруга, обесмишљених тако да ником не требају јер сељаку праве штету, ма колико их медији и политичари хвалили зарад сопствене користи, а не користи сељака.
Свест Диониса је поражена дефинитивно проналаском радија, телевизије и интернета почетком 70-тих година прошлог века, светским преласком на систем петро-долара, промоцијом неолиберализма Милтона Фридмана у економији, али и агресивном доминацијом психологије Мишела Фукоа у култури и Ги Дебора у информисању. Дисфункција медија Мертона и Лазарсфелда описује 1948. године појаву масовне хипнозе и демонтаже, правилно је рећи уништења, политичког система.
ПРИЗАД који је настао у време замаха модерности након Првог светског рата и ЦЕНТРОПРОМ као наследник ПРИЗАД-а након Другог светског рата су узори за враћање смисла у управљање пољопривредом Србије. То јесу решења из доба доминације памети Диониса као деградиране памети Аполона, али су далеко боља решења од безумља које данас доминира у владајућој свести Кибеле у Србији.
Враћање памети Аполона и враћање народном капитализму о ком Свети Николај Српски говори у „Причама о Свечовеку“ као о православној кодификацији световног живота нашег народа је идеал који би требало следити у пракси.
Потребно је формирати СРБЗЕМ национални агро-кластер и систем од хиљаду сеоских општина унутар бескаматне пољопривредне банке. Држава би требало да почне да служи макар народу, као пре једног века у време доминације памети Диониса, ако не и Богу, као у време доминације памети Аполона.
Сав данашњи субјективизам политика и политичара треба оставити по страни и вратити се решењима које је модерност доказала као објективне економске законитости између два светска рата.
Смисао је карактерисала и памет Аполона и памет Диониса до пре пола века. У задњих пола века и светом и Србијом доминира памет Кибеле у којој се смисао замењује бесмислом, али о томе ћемо у прилогу за следећу недељу и даљу причу о пољопривреди из угла философије.