Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 16. прилогу о пољопривреди из угла интереса сељака описујемо некадашње традиционално решење за делатност производње свиња.

Као и у многим земљама такозваног „трећег света“, решење је да се оснује пољопривредна банка као бескаматна. Бескаматну банку чине инвестициони фондови. Инвестициони фондови бескаматне пољопривредне банке су врх вертикалне интеграције у аграру.

У пољопривреду мора да се врати државна интервенција на нивоу целине репродуктивних ланаца уколико се жели робна производња свиња. Сељак у тој државној интервенцији мора да постане власник и одлучилац - што су две основне особине носеће структуре етногенезе народа. Задруге се морају вратити задружним акцијама како би одлучилац и власник имао право на непосредну демократију. Сеоске општине као синоним за непосредну демократију се морају вратити у устав државе, а претходно постати инвестициони центри пољопривредне банке. Задруге морају постати профитне као пре Другог светског рата, јер само профит у пољопривреди може да врати људе на село у процесу деурбанизације.

Професор Миладин Шеварлић је предлагао у пролеће 2015. године „десет корака за решење свињарије у Србији“, које у најкраћем парафразирамо :
1) Елиминисати свињску кугу у Србији у две године.
2) Усагласити прописе Србије са ЕУ о дужини чувања замрзнутог свињског меса на 6 месеци.
3) Прописати обележавање земље порекла и произвођача меса које се продаје у трговини.
4) Означити свињско месо од свиња које нису храњене са ГМО.
5) Формирати два репро-центра за свињарство ради побољшања генетике и продуктивности.
6) Прописати минималне услове за прераду и пласман свињског меса у домаћој радиности.
7) Организовати Националну задругу произвођача свиња (НЗПС) ради заједничке набавке приплодних крмача и нерастова, концентроване хране, опреме и лекова.
8) Изградити две кланице НЗПС.
9) Формирати Националну потрошачку задругу Србије (НПЗС), ради директног повезивања са кланицама НЗПС и елиминисања свих посредника између произвођача и потрошача.
10) Организовати маркетинг кампању „Купујмо наше месо без ГМО“ за солидарност произвођача и потрошача – НЗПС и НПЗС.

Професор Шеварлић предлаже оснивање Националне задруге потрошача Србије, слично постојању ЦЕНТРОПРОМ-а некада. ЦЕНТРОПРОМ-ова малопродајна мрежа је пре пола века са 80 одсто подмиривала наше тржиште домаће храном. Вероватно би то био најјачи лек за, у претходном чланку поменут, узрок епидемије канцера у Србији.  Много ефикаснији „лек“ од изградње болница, улагања у скенере и мамографе.

Решење за продају свиња је и Национална извозна задруга, што је предлог агро-публицисте Бранислава Гулана. ГЕНЕКС је извозио 7 милијарди долара годишње из Београда у свет, у време када је долар вредео око десет пута више него данас. Решење „од њиве до трпезе“ је да се већина од хиљаду постојећих кланица у Србији, купи од стране бескаматне пољопривредне банке и задружним акцијама претвори у власништво примарних произвођача свиња. Већина кланица данас и не ради јер је број свиња са 4,6 милиона 1975. године, сведен на 2,2 милиона а потрошња свињског меса са 65 килограма по глави становника је смањена за три пута.

Бескаматна банка треба да оснива задруге произвођача свиња на нивоу сеоских општина. Задруге основане на задружним акцијама деле профит између сељака и банке као сувласника. Такав је општи модел рада пословних банака на западу. Западне пословне банке остварују основни приход из профита предузећа у власништву банке. Пољопривредна банка Србије требало би да буде власник задружних акција које остварују профит.

Бескаматно банкарство је профитно банкарство. Бескаматна банка не живи од камате већ од профита у реалном сектору привреде. Бескаматна банка је активан, а не пасиван државни агент промена, има активне, а не пасивне приходе. Заокруживањем репро-ланаца, бескаматна пољопривредна банка штити сталан профит као свој приход. Њен опстанак би гарантовао и сталан профит сељака. Она знања која сељак нема, надоместили би портфолио менаџери пољопривредне банке. Њихове плате и посао би зависили од профита сваке задруге. Задруге би од непрофитних организација прерасле по новом закону о пољопривредним задругама у профитне привредне субјекте.

Поставке закона о задругама из јула 1946. године, морају бити заборављене. Закон о задругама из 2015. године третира пољопривреду као нужно непрофитну, исто као и 1946. године – легло класног непријатеља. Сврха сваког привредног субјекта је у повећању богатства власника. Задруге по критеријуму профитабилности данас нису привредни субјекти и представљају опасну идеолошку обману усмерену на осиромашење сељака. Тајкуни би да буду – власници и одлучиоци и зато сељака и третирају као непријатеља. Бескаматна пољопривредна банка која би сељака поново учинила – власником и одлучиоцем је опасност за комунист-капиталисте (једна реч) – тајкуне. У томе је тежина описиваног у овим редовима.

Дефинишемо политику као у раније поменутој мисли Карла фон Клаузевица „политика је вођење економије другим средствима“ а то значи неекономским, средствима супротним економским законима. Аномија политике у односу на пољопривреду, након 80 година, мора да се заустави и врати меритократији. Бескаматна пољопривредна банка је права мера државне интервенције. Субвенције то нису. Субвенције би имале пун ефекат само унутар СРБЗЕМ-а као националног пољопривредног кластера. Тада субвенције не би завршавале на рачунима малопродајних монопола тајкуна и странаца.

Научним радовима о производњи свиња из 1921. године, показана је неопходност државне интервенције у робној производњи. Економиста Николас Калдор у својој „теореми паукове мреже“ доказује исту економску законитост понашања државе према пољопривреди. Сва потребна знања о агроекономији су присутна у уџбеницима, али их политичари преиначавају у свом незнању и игнорантству. Меритократија мора да се врати у Србију из једновековног прогонства.

Без одговарајуће државне интервенције и профита, пољопривреда ће потпуно престати да буде робна и прерасти у натуралну, а градови постати зависни од увоза хране, као што већ и јесу.