Дејан Комненовић, дипл. економиста
Задовољство нам је да у 14. наставку форматирања алтернативног приступа пољопривреди опишемо могућност масовне производње пчелињег отрова – апитоксина. То је једна од драстичнијих илустрација шта значи у пракси враћање профиту у пољопривреди.
Пољопривредни факултети у Србији усмеравају пажњу студената на трећину сваког бизнис плана – производњу. Данас међу тим студентима, верујемо, биће будућих професора који ће решити овде описану тему. Услов да се приступи масовној производњи апитоксина у Србији је овладавање финансијама и тржиштем у пчеларству.
За финансије, решење је профитна – бескаматна пољопривредна банка, а за тржиште Институт за пчеларство као фармацеутска индустрија, у власништву пчелара као примарних произвођача. Сакупљање апитоксина на пчелињацима тада не би било проблем. Апитоксин се производи тако што се на кошницу постави плоча која се укључи у електро-апарат. Струја провоцира пчеле на убадање и лучење отрова на стаклену плочу. Танак најлон преко плоче спречава прљање апитоксина поленом и другим примесама при убадању пчела. Са плоча се затим скидају кристали апитоксина и чувају у тамној стакленој тегли на тамном, потпуно сувом месту и на ниској температури.
Цена „сировог“ апитоксина у свету се креће од 60.000 до 150.000 долара по килограму, зависно од процента мелитина. Српски пчелињи отров има (проверено на Хемијском факултету) изнад 67 одсто мелитина и сврстава се у класу вредности изнад 100 хиљада евра по килограму. Тренутно пчелари Србије произведу онолико килограма апитоксина колико би могли тона годишње, при организованој масовној производњи. У Србији има преко милион регистрованих кошница пчела.
Са 15 пчелињих заједница се сакупи један грам апитоксина у једном дану, а њега излучи око 90.000 пчела стражарица старости од 18 до 21 дан. Сваки трећи или четврти дан се може понављати сакупљање апитоксина на истим друштвима. У научном истраживању у Русији је тај размак био око 15 дана.
Примењена студија спроведена под вођством професора Александра Хомутова са Државног универзитета у Нижњем Новгороду, Руска Федерација, у монографији „Апитоксинотерапија“ из 2015. године, даје податке да је сезонски принос апитоксина по кошници најмањи поред реке Волге 2,9 грама, док расте са надморском висином на 5 грама. Принос може бити и дупло већи учесталијим прикупљањем апитоксина.
Табеларно се приказује по месецима од априла до септембра количина прикупљаног апитоксина, али и разлике прикупљања ујутру, око поднева и увече. У односу на сезонских 5 до 8 циклуса прикупљања апитоксина мерени су и маса и дужина пчела и дужина крила и величина жлезде за апитоксин. Прикупљени су подаци и о утицају на количину легла у кошници, дужину живота пчела, масном ткиву пчела, покретљивости и летењу пчела.
Разне комбинације напона и фреквенције струје су емпиријски праћене и табеларно показане у односу на држање стаклених плоча за сакупљање апитоксина изнад легла, испод легла, са стране, на полетаљци кошнице, тунелски, уз детаље о приносима.
Студија садржи преглед могућности прераде апитоксина зарад корисног утицаја на здравље човека. Потребне су добре коморе и скупе вакуум пумпе. Три су једноставне фазе у раду: прво вакуум, друго хладна комора за лиофилизовање воде (-60 степени и више) и треће комора за чување. Капацитет од 1 кг леда дневно значи минимално улагање од око 4.000 евра у капацитет коморе. За 10 кг укупно је потребно инвестирати око 100 хиљада евра. За тону апитоксина у капацитет треба уложити до 10 милиона евра. Проблем апитоксина је очигледно финансијски, а не технолошки.
Описани су у студији пептиди апитоксина од којих је најзаступљенији мелитин, затим апамин, МСД-пептид, протеазни инхибитори, адолапин, тертиапин и секапин и други. Мали број људи у свету али и код нас је стручан да би радио са пептидима. Затим су описани ферменти апитоксина, гиалуронидаза, фосфолипаза А, кислела фосфатаза итд. Описани су амини апитоксина, феромони, неуротропна дејства, кардио-ангиотропна дејства, хемотропна дејства, имунотропна дејства, радиопротективна дејства, термопротективна својства.
Са три до пет тона апитоксина годишње, у идеалном случају масовне производње на милион пчелињих друштава, Пољопривредна банка Србије може да оснује Институт за пчеларство као фармацеутску индустрију зарад прераде и продаје лекова добијених из апитоксина. Уколико килограм кошта 100 хиљда евра, тона вреди 100 милиона евра, у сировом стању, без лиофилизације и прераде у лекове, што додатно десетоструко повећава вредност. Тема се у тој тачки подиже на ниво стратешког националног значаја.
Зашто светска берза апитоксина не би била у Србији? Било је таквих покушаја у Европи.
То су већ калкулације за банкаре. Зато их и треба повезати са пољопривредом – у сврху враћања профита у пољопривреду.
Лиофилизовани апитоксин се више година може чувати у назначеном пчеларском институту. Будући Правилник о пчелињем отрову мора да обухвати лиофилизацију као начин да се пчелињи отров чува више година!
Нужно је законско отклањање препрека наметнутих Србији из Давоса. СПОС (Савез пчеларских организација Србије) је захтев за законско регулисање производње пчелињег отрова поднео надлежнима још 2008. године. „Војници Давоса“ то наравно не смеју да регулишу, а камоли финансијски подрже.
Светска фармацеутска секта богатих покушава да производњу лекова од апитоксина резервише само за себе готово подједнако као да је реч о прављењу нуклеарног оружја, а не лекова.
Пчеларска шала је да нам треба српски Ким Џонг Ун како би реализовао пројекат пчеларског – фармацеутског института у пракси.
Не стоји тврдња да се данас у Србији, нигде у закону и подзаконским актима не помиње апитоксин. Правилник о квалитету и другим захтевима за мед, друге пчелиње производе, препарате на бази меда и друге пчелиње производе (Правилник је објављен у „Службеном листу СЦГ“, бр. 45/2003 од 17.10.2003. године) каже : „Члан 38. Пчелињи отров је производ отровне жлезде пчела радилица. Члан 39. Пчелињи отров ставља се у промет сушен у облику белог праха. Члан 40. Рок трајања пчелињег отрова је једна година од датума одузимања пчелињег отрова од стране медоносних пчела до употребе.“
Према европским правилима, пчелињи отров, баш као и змијски, више нису ресор министарства пољопривреде. Према ЕУ стандардима министарство здравља би требало да регулише начин прављења, обраде, продаје и дистрибуције апитоксина. Све чине како би обману и препреке подигли на што виши ниво и удаљили од пчелара.
Немешање државе у свој посао, је доминантно понашање од 5. октобра 2000. године. Држава Србија данас не служи народу. Најпре вратите профит у пољопривреду па ћете вратити и људе на село.