Дејан Комненовић, дипл. економиста
Анализа садржаја управљања пољопривредом је тема 48. прилога.
Ноћна мора сваке власти је нови политички дискурс. На раскрсници на којој се налазимо постоје два пута. Један је Зелена агенда ЕУ као приватни пројекат дубоке државе који неслободом води ка колапсу друштва и „златној милијарди“, а други је враћање слободној Србији.
Пољопривредне капацитете Србија користи са мање од пет одсто потенцијала у производњи, ни толико у трговини, а у финансијама нимало. Одустајање Срба од управљања државом намеће некрополитика ЕУ, слична турском средњовековљу. Тврдња из времена пре Карађорђа да ништа не можемо урадити без Истанбула је идентична данашњој да нам трговина и политика зависе од Брисела. У слободи, као метафизичкој категорији је све, али ћемо о тој поенти у закључку. Ми Срби се радујемо сазнању из сопствене економске историје да је наше и боље могуће: ПРИЗАД, ЦЕНТРОПРОМ или СРБЗЕМ.
Тачна је реакција представника прозападне власти да заступамо модел управљања који им није конкуренција већ алтернатива. Смисао безумљу не конкурише. Смисао је у доказима економске науке (Николас Калдор) да без адекватне државне интервенције нема масовне робне производње у пољопривреди већ се она претвара у натуралну, у неколико процената од стварног потенцијала, мање од пет одсто. Без робне производње хране, нема градова. Адекватан ниво државне интервенције захтева прелажење из отвореног у затворени систем управљања „од њиве до трпезе“. Слобода је главни проблем. Препрека за виши ниво државне интервенције је ЕУ.
Западни правац управљања је ка уништењу. Оправдање за уништење пољопривреде ЕУ тражи у променама климе. Европа је једини континент који спроводи агресивну кампању декарбонизације. САД и Канада нису потписници мноштва еколошких споразума а Африка, Азија и Јужна Америка не намеравају да следе запад. Зелена агенда је приватни пословни пројекат дубоке државе који обухвата 15 одсто становништва планете док 85 одсто наставља све више да емитује гасове. Метеоролози Србије у медијској фикцији о Зеленој агенди често имају улогу коју су у пандемији имали епидемиолози. У ту сврху се манипулише и Нобеловом наградом. Група климатолога, која заступа теорију антропогено изазваног глобалног загревања, је 2021. године, добила Нобелову награду за немогућ доказ о антропогеном глобалном загревању планете.
Насупрот њих, преко 2.000 научника CLINTEL групе је потписало "Светску климатску декларацију" којом траже у УН да се престане са нетачном пропагандом о антропогено изазваном глобалном загревању. Међу њима су физичари који промовишу доказе Милутина Миланковића да су астрономски догађаји узрок климатских промена. Милутин Миланковић је најцитиранији наш научник који је математички описао сва ледена доба у претходних 650 хиљада година. Закључак CLINTEL групе је да се глобално загревање планете користи за политичку манипулацију, која има за циљ јачу принуду над човечанством. Никакве потребе за хитним политичким реаговањем нема. Антропогени утицај на раст количине угљендиоксида у атмосфери је три до четири одсто. Осталих 96-97 одсто је утицај природе. Загревање постоји само у медијима који желе „златну милијарду“. Од око 650-700 милијарди тона угљендиоксида колико се избаци годишње у атмосферу половина је дисање океана, 220 је последица врења и труљења на копну, најмање 80 је последица вулкана и дисања копнених биљака и животиња, а мање од 26 је утицај људи. Људи према тим подацима нису узрок глобалног загревања. Циљ ЕУ декарбонизације је већа политичка моћ, а не заштита животне средине. На планети по расположивом обрадивом земљишту може да живи 160 милијарди људи, а не једна „златна“. Нас људи може да буде двадесет пута више него данас уз испуњење Речи Господње: -Рађајте се, множите се, и напуните Земљу.
Код физичког управљања људима све почиње и завршава са храном. Загревања планете због крава које зато треба уништити, берзе гасова, дигитални новац и вештачко месо су спојени судови некрополитике која има свој сценарио. До 31. децембра 2025. године је период прилагођавања. Од 1. јануара 2026. почињу са радом EU ETS и EU CBAM берзе гасова. У 2027. у Србији се отвара национална берза гасова зарад трговине дигиталним карбонским кредитима установљеним у Кјоту 1997. До 2030. ће се наставити навикавање Срба на зависност од дигиталног карбо новца. Номинални раст БДП-а ће се наставити као психолошка удица прихватања дигиталне зависности. А онда следи увођење биолабораторија за вештачко месо које треба да замене уобичајену производњу хране, уз изговор да „пољопривреду није могуће обновити због глобалног загревања“. Да ли ће неко у том тренутку помислити на СРБЗЕМ о коме пишемо? Мора доћи до отрежњења. Радујемо се долажењу себи. Упављање Србијом ће добити политички дискурс који описујемо.
Три елемента затвореног система управљања пољопривредом су: 1) управљање еластичности понуде и тражње са сврхом дугорочне конвергенције равнотежних цена, 2) управљање преко еластичности понуде и тражње дејством мултипликатора и акцелератора привреде и 3) план паритета цена донет на скупштинама СРБЗЕМ-а.
Предуслов је формирање државне бескаматне пољопривредне банке са 500 милиона евра. Почетни циљ банке је супституисање увоза хране од 2,5 милијарди евра. Петоструки мултипликатор привреде даје пројекцију: 0,5х5=2,5. Ово подразумева прилагођену фискалну политику. БДП пољопривреде Србије ће се супституцијом увоза повећати са пет на седам и по милијарди евра. Тада ћемо достићи пет одсто искоришћења капацитета пољопривреде, јер са параметрима ефикасности Холандије потенцијални БДП пољопривреде Србије је 155 милијарди евра.
Стабилизација равнотежних цена на тржишту хране, из године у годину, је услов планирања у пољопривреди – управљања. Већа еластичност понуде у односу на тражњу значи да произвођач мора да реагује пре и јаче од потрошача, иако потрошач уласком у продавницу бира цену и квалитет тренутно. Да би произвођач био способан да се прилагоди потребан је СРБЗЕМ национални агро кластер.
Истраживање тржишта уз генерисање кривих понуде и тражње је најважнији задатак управљања. То је улога аналитичких одељења бескаматне пољопривредне банке. Од еластичности понуде и тражње зависи да ли ће мултипликатор привреде бити петострук или мањи, да ли ће акцелерација понуде несметано расти или ће доћи до дезинвестирања. Дугорочно СРБЗЕМ на то утиче паритетима цена. Али то не жели „управљачка елита“ већ уништење, а ево и како.
„Свемир 25“ је експеримент Џона Калхуна, чији извештај из 1962. године показује да је метафизички принцип слободе важнији од економског изобиља за опстанак друштва. Тај принцип гласи – слободни се рађају, а неслободни изумиру без обзира на изобиље хране и максималну медицинску негу. Тренутна зелена транзиција и дигитална трансформација као приватни пројекат дубоке државе, неслободом – кроз раст принуде, директно воде Србију ка исходу до којег је, у 25 пута поновљеном експерименту, долазио Калхун, а то је колапс друштва.
Експеримент „Свемир 25“ симулира развој човечанства и његову будућност. На нама је избор. Желимо ли више личне економске слободе кроз СРБЗЕМ или колапс Србије за по 10 одсто држављана мање од пописа до пописа? Кључ за избегавање колапса је очување компатибилних понашања унутар друштва. Аналогни приступ државним институцијама мора да буде заштићен законом као у Аустрији. Нормална понашања данас убија ЕУ аномија, „зелена“ ограничења, принуда и дигитална контрола наметана без референдума или јавне расправе – дигиталним новцем пре свега. Дух појединца и дух заједнице су у Калхуновом експерименту убијани 315 дана експеримента, када је нестало компатибилних понашања међу члановима заједнице. Управо у том „дану“, на тој прекретници је данашње српско друштво.
Алтернатива колапсу је СРБЗЕМ – облик трајног чувања духа заједнице.
Афричка изрека каже: „Знање је као баобаб; један га човек не може обухватити“. На срећу, у анализама о СРБЗЕМ-у је реч о мањој луцидности од потребне за решавање задатака из физике и математике какве средњошколци сваки дан решавају. Анализирамо потребу за државним управљањем којег нема, а Господ Бог који управља Србијом, оваквом каква је сад, зна кад ће ове анализе затребати.