Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 24. прилогу о пољопривреди бавимо се студијом случаја виноградарства из угла оснивања бескаматне пољопривредне банке. Читав проблем затирања села се своди на друштвени статус понижених који траје 80 година. Студија случаја илуструје два супротна правца развоја од којих ни један не значи стварни препород.
Шта се мења када већи број државних функционера постану виноградари? Лични интерес „државе“ доведе до примене објективних закона економије, одвајања робне од натуралне производње кроз државне подстицаје. Смисао се делимично уведе у делатност.
Данас постоје две паралелне статистике виноградарства на националном нивоу. Једно је статистика натуралне производње, а друго је статистика робне тржишне производње. Политичари из власти говоре само о овој другој, својој.
Количина вина опада по неколико процената сваке године, јер натурална производња доминира у укупном збиру на нивоу државе. На селу нема ко да ради.
Паралелно са тим министарство подстиче ширење виноградарства не по критеријуму породице, већ критеријуму тржишне робне производње што је једино могућ правац. Зато имамо мање од 500 регистрованих винарија. Формирана је нека врста „бизнис инкубатора“ од пола хиљаде виноградара у паралелном робном, тржишном правцу развоја. У регистрованим винаријама се произведе око 30 хиљада хектолитара вина годишње од укупно произведених 160 хиљада на националном нивоу и њихова производња расте понекад и по 30 одсто годишње. Тај раст није довољан да надомести укупан пад због пропасти натуралне производње коју држава занемарује.
По укупним пописним подацима гиџе винове лозе поседује 80 хиљада породица што је већи број од бројности малинара као упоредне делатности. Реч је о натуралној производњи, за своје потребе, због великог учешћа физичког рада. Пре једног века број винограда се мерио у стотинама хиљада. Данас је „правих“ виноградара само 500.
Извозимо око 12 хиљада хектолитара вина са приходом од око 20 милиона евра, уз тренд раста суме због раста продајних цена. Када се подели на око 500 породица унутар „бизнис инкубатора“ просечан приход је 40 хиљада евра. Главнина извозног прихода иде на тек неколико великих винарија. Појединачни приход је мали или га нема код већине од 500 повлашћених робних произвођача у „бизнис инкубатору“ малих винарија.
Просечна цена вина у извозу износи 1,6 евра. Преко половине вина извозимо у Руску Федерацију. Највећу цену, од седам евра по литру, па и више, остварујемо на тржишту Кине где од 1. јула, за неки дан, имамо могућност извоза без царине.
Раст прихода малих винарија се може очекивати кроз десетак година. До тада ће „бизнис инкубатор“ имати зреле засаде. Закључак је да лични интерес „државе“ (функционера) не даје брзе промене у пољопривреди.
Стварно решење за истинску масовну промену у виноградарству је у новом моделу развоја са бескаматном пољопривредном банком.
Од 20 тона грожђа са хектара добија се 13 хиљада литара шире, односно 12 хиљада литара вина. Флаширано у боце од 0,75 литара са етикетом, по цени од 1,5 евра – долази се до прихода од 27.000 евра са хектара. Подразумева се заокружен процес прераде и чувања.
Суштинска разлика малинарства и виноградарства је у подршци државе за чување и прераду рода. Док свака од 500 винарија има и гради подруме уз финансирање државе, дотле примарни произвођачи малине (или млека, или меса, или жита)... немају пун фокус државе на изградњу прерадних и складишних капацитета.
Национални проблем је фрагментарна аграрна политика од данас до сутра, од ситуације до ситуације, од протеста до протеста. Са фрагментарне не можемо прећи на целовиту аграрну политику? Фрагментарност нам намеће ЕУ.
Стратегија раста је могућа, али ван оквира које нам намећу Давос и ЕУ.
У овом серијалу заступамо целовито решење – затворени систем управљања пољопривредом.
Економиста Николаса Калдора је 1934. године микроекономским моделом показао да без државне интервенције робна производња постаје натурална. Због непоштовања те економске законитости данас имамо колапс пољопривреде и села.
Поседујемо традиционалне могућности за масовни препород виноградарства. Закон о занатским и земљорадничким задругама је донет 15. децембра (3. децембра по јулијанском календару) 1898. године и садржао је 110 чланова у којима је пресудно то што је задругама омогућено да буду и друштва са ограниченом и друштва са неограниченом одговорношћу. Слобода избора власничке структуре, између друштава лица и друштава капитала је врло брзо довела до преваге на страну друштава капитала и стварања задруга као акционарских друштава.
Задругарство у Србији мора да се врати на задружне акције као израз богатства и профита сељака. Савезни нацрт закона о пољопривредним задругама је то предлагао 2002. године, али је дошло до распада савезне државе.
Профитна пољопривредна банка ће делити са винаријама ризике, трошкове и приходе, додајући недостајуће знање из области продаје и финансија. Принцип рада бескаматних банака је дељење профита са произвођачима у реалној привреди. Нема камате као загарантованог прихода банке.
Ту суштинску промену Министарство пољопривреде мора да понуди. Услов опстанка пољопривреде је промена ка профиту – напуштање законом наметнуте непрофитности.
Тема преговора са министарством у свим делатностима треба да буде оснивање бескаматне Пољопривредне банке Србије, са ексклузивним правом емитовања и трговања задружним акцијама. Актуелних 770 милиона евра инвестиција министарства у пољопривреду омогућује оснивање банке.
Задругарство нам је по актуелном закону о задругама непрофитно. Пољопривредна банка ће бити профитна и живети од профита на који би превела читаву пољопривреду Србије – задругарство као њен организациони оквир.
Масовна робна производња вина је тада могућ правац развоја уз ширење привилегије подршке државе са једног „бизнис инкубатора“ на целину народа.