AT
Аранђеловачка „Стварност“ објавила књигу Милосава Божића (1927-2010) „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“, која се од јуче налази у рукама читалаца. Иначе, то је 29. књига у издању „Стварности“, која постоји од 2012. године.
Милосав Божић, рођени брат познатијег Сретена Божића (алијас: Бурнумбир Вонгар, на језику аустралијских домородаца Абориџина значи Гласоноша из света духова, рођен 1932. године, живи у Аустралији), који је у Аустралију емигрирао 1970. године није доживео да види и своју књигу. Рукопис је припремао деценијама, а изводе је објављивао у својим „самиздат“ публикацијама „Жалосне српске емигрантске одабране приче“ (погледајте прилог на нашем порталу, линк: https://www.stvarnost.rs/kultura/milosav-bozic-zalosne-srpske-emigrantske-odabrane-price), „Српски корени докази, Пронађен Србски календар из каменог доба“ и „Докази“.
Сад су текстови Милосава Божића сабрани међу корице једне књиге, која историју Горње Трешњевице и Шумадије осветљава из новог угла. Захваљујући ангажовању породице (супруга Радмила и ћерка Снежана живе у Аустралији, а друга ћерка Милосава Божића Славица у САД) фотографијама и занимљивим документима је комплетирана писана заоставштина Милосава Божића, коју је деценијама прикупљао и чувао Владета Коларевић, књижевник из Брезовца.
Из књиге Милосава Божића „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“, страна 154.
Проницање у суштину књиге помогли су предговори проф. др Александра Петровића (који је уједно уредник књиге и њен приређивач заједно са Владетом Коларевићем), Владете Коларевића и Сретена Божића (Б. Вонгара).
За Сретена Божића је проф. др Александар Петровић, у поговору књиге „Дингово легло“ Сретена Божића, написао да је „један од најбољих и нахрабријих српских писаца... све оно што је Вонгар учинио у Аустралији заправо прича о Србима, неприлагођеним, који су увек на своју руку, пуним сваковрсних мана, али спремним да се поново роде, да саосећају са онима који пате, спремним пре свега за слободу. Вонгар је својим делима дигао својеврсни културни устанак у Аустралији и природно је да га власт није волела, јер је била довољно корумпирана да не схвати какву огромну услугу он чини цивилизацијској савести. С друге стране је потврдио да историја Срба није ништа друго до историја српске борбе за слободу, без обзира на то да ли се дешава у Србији или Аустралији“.
За Милосава Божића је проф, др Александар Петровић, у предговору „Случај и циклуси“ књиге „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“, између осталог, написао: „Милосав Божић је син Стевана Божића и старији брат Сретена Божића Вонгара. Пола живота провео је у Србији, пола у Аустралији, што се види у овом рукопису где спаја родно наречје и енглеске конструкције реченица и термине, што је у редакцији овог списа очувано где не изазива нехотичне неспоразуме и не смета разумевању смисла. То се види у сликама на поткорици књиге које су махом мотиви из домовине, али колорит, композиција, фигуре неодољиво подсећају на културу аустралијских Абориџина.
Мотиви са поткорица књиге „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“
Ипак, пресудна у овој двострукости је његова реченица: „дугујем много Трешњевици и целој овој котлини – ту је моје све.“ То „све“ је цела жива повест која се приповедала вековима и коју је у младим данима добро запамтио, а у позним ваљано продубио да би исписао историју која обухвата страдања предака кроз дуго време пошасти од крсташких ратова, преко турског до немачког и комунистичког ропства. Божић се не устручава да каже да су и средњовековни српски владари разарали ту котлину коју је населило Крагујево племе састављено од више српских племена да би дали отпор Стевану Немањи који је с хришћанском религијом доносио и робовласнички систем источног Рима. И деспот Стефан је, сматра Божић, кулуком унесрећио народ... Сунце је основни закон живота, а земља без закона, вели Божић, најгора је тамница за људе чији свет је светло, а свест савест. Ову књигу стога треба схватити као добру вест и праву повест, чије право осећање је сећање које обухвата све, било да је прошло или да још није дошло.“
У предговору „Завичајна туђина Милосава Божића“ Владета Коларевић своје суптилно симболичко ткање васколиког стваралаштва човека, кога је поштовао и уважавао, цени и на овај начин: „Милосав Божић, син Стевана и Даринке, ком Радмила беше Трифуновић жена (смерна и усмена). Он се ко посебник с боговима дружи, сељачког порекла, бележећ њихове снове и предања. Скрајнут и прећутан – он без речи твори свету анонимност побожних схватања. Тај посебник беше, за својег живота, посинак богова, чија знања збира – чува и тумачи. Њему тек, на изглед, беше додељена судба изгнаника, оличеног канда у телу смртника, који нарав једног нараштаја сплиће у целину ојађеног сопства – настојећи да се саживи са божјим привидом човештва и постане Књига. Књига која хода... А он сам је био братски узор само веселом Сретену, доцнијем Вонгару – који је од њега научио, најпре, да чита и пише. Радан и уметан, чуваоц велики. Оно што је просто отео од себе, и народа којем одувек припада, па и човечанства, то тек овом књигом потврдити може TERRA AUSTRALIS, ил' постхумно, ипак, сам створитељ лично.“
Владета Коларевић, са првим примерком књиге „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“ (снимљено у Брезовцу, испред куће – храма културе Владете Коларевића, 19. јула 2022. године)
Ево шта је, између осталог, записано у тексту „Писац није гардист увод Сретена Божића“: „Милосав Божић је најстарије дете Даринке Божић, рођене Милинковић. Рођен је 1927. године у Горњој Трешњевици од оца Стевана који је од претходне жене имао три детета. Једно од њих је одмах по рођењу преминуло, заједно са мајком, од тубекулозе која ја тада харала Србијом. Преживела су деца Наца и Милинко о којима се отац старао... Милосав је споведен у окружни затвор у Крагујевцу где му се судило само зато што се није одазвао на позив за мобилизацију. Осуђен је на исамнаест месеци, али се, као примерни затвореник, кући вратио након десет месеци. Потом је отишао да служи војни рок. Када је дошао кући на одсуство ја сам био у интернату Индустријске школе у згради „Старог здања“ у парку Киселе воде. Он је дошао да ме обиђе обучен у војну униформу, са артиљеријским чизмама на ногама. Након његове посете васпитач школе, Радомир Трунић, ми рече: „Твој брат корача као гардиста, Зашто и ти ниси тако стасит?“ Онда нисам знао да му одговорим на то, а сада ми је јасно, писац не сме да буде гардист и да чува власт, већ слободу и сећање као што то у овом делу чини мој брат Милосав.“
Читаоцима нашег портала еСТВАРНОСТ чинимо доступним и прву причу „Повест“ из књиге Милосава Божића „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“.
Из књиге Милосава Божића „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“, стр. 43 – 47.
Слог од 350 страна књиге Милосава Божића „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“ уоквирен је поткорицама (са рукописом за ову књигу и сликама, које су се налазиле на бројним изложбама у Аустралији) и корицом, која насловном страном показује родну кућу Милосава Божића, са птицама – духовима страдалих Срба у трешњевичкој котлини, а задњом корицом трајно бележи биографско слово аутора књиге (достављен на мејл Аранђеловчанки Слађани Божић) и поетски запис Славице Божић, ћерке Милосава Божића, с називом „Мој отац“.
Задња корица књиге Милосава Божића „ПОВЕСТ, ПРИЧЕ, ДОКАЗИ кроз Трешњевицу и векове“