Љ. Стојановић

Иконе Бранкице Аћимовић Грчић, из Београда, и две Аранђеловчанке: Јасне Јелић Обрадовић и Милене Грујић у Малој галерији.

Сликање икона је нераскидиво везано за богослужење и постоје правила, односно канони како се она може сликати, што се првенствено односи на средњовековну традицију византијске уметности у православном свету. То је опште место, а посебно је како се икона третира у савременом иконописачком занату.

То су на изложби у Малој галерији у Аранђеловцу приказале три уметнице: Бранкица Аћимовић Грчић из Београда и Аранђеловчанке Јасна Јелић Обрадовић и Милена Грујић. Оне су се представиле „савременим иконописом“, како носи и назив поменуте изложбе, чији је циљ, истакла је на отварању магистар вајарства Маја Грчић, „очување културног наслеђа и ширење духовности кроз савремену сакралну уметност“.

Највеће искуство у сликању икона и копије фресака има Бранкица Аћимовић Грчић, која је и оснивач колоније у Прохору Пчињском. О томе сведоче изложене иконе, рађене на дрвету јајчаном техником и копије фресака Белог Анђела, краља Милутина и Симониде, као и једна врло лепа католичка фреска. Изложила је и иницијална (почетна) слова из јеванђеља, а све заједно сведочи о великом знању и професионализму, што је и разумљиво, будући да је Бранкица сликар – конзерватор и рестауратор са вишедеценијским искуством. Савремени израз у њеним делима су ситни и деликатни детаљи, који не ремете основну и класичну иконографичку нит.

Из каталога изложбе „Савремени иконопис“ (фото: Архива Удружења ликовних уметника Аранђеловца)

Две наше суграђанке, Јасна Јелић Обрадовић, која је завршила зидно сликарство на Факултету примењене уметности у Београду и докторирала на истом факултету, као и Милена Грујић која је завршила индустријски дизајн на Високој политехничкој школи у Београду, су посве различите, као уосталом и у односу на већ поменуту уметницу.

Обрадовићева је изложила две иконе и осликана дрвена јаја високог сјаја са мотивима из хришћанске иконографије, на којима, често „убацује“ и неке своје детаље, по чему је позната у круговима оних који прате њен рад. Сликање по „јајету“ је врло деликатна ствар, с обзиром на тај јединствен облик, који захтева сферни приступ, који је Јелићка успешно савладала.

Грујићева се најдаље одмакла од канона, а и најкраће се бави овом врстом уметности и технике. Њене иконе су некако овдашње и најмање подсећају на оно што свако од нас има у свести о средњевековном поимању такве „слике“, па, можда, она и највише заслужује назив изложбе „Савремени иконопис“.

У сваком случају, овде је реч о различитим приступима икони као слици и о уметницама различитих генерација, које су покушале на непретенциозан начин да представе своје стваралаштво. Неко одувек, а неко од скоро, па је и разлика у квалитету изведених дела очита.

Свеједно. Лепа је замисао, а колико је изложба привукла пажње сведоче бројни посетиоци на отварању, међу којима је – то је занимљиво – највише било жена. Међу њима и наша суграђанка Љиљана Бошковић која је, у духу изложбе, прочитала своју песму о Св. Петки.

Изложбу „Савремени иконопис“, која ће трајати до 20. јула, организовало је Удружење ликовних стваралаца Аранђеловца.