Пише: Драгољуб Јанојлић
Ђуро Милекић (Лијевче поље 1936 – Аранђеловац) писао је поезију и прозу за децу и одрасле.
Из његове књижевне радионице изишле су многе књиге које су га узнеле на трон члана Удружења књижевника Србије и Књижевне заједнице Југославије. Радни век је провео у Општинском комитету Савеза комуниста у Аранђеловцу, где је радио као возач.
Занимљива је књижевна и животна биографија Ђуре Милекића, поетског Орфеја – лирског берача росе. Припадао је југословенском одреду Уједињених нација. Под плавим шлемом провео је војничке дане на далеком Синају. Прво његово књижевно дело тамо се и зачело, а како је писала „Политика експрес“, инспирисао га је дечак Атула који је игром судбине остао без родитеља. Био је омиљен међу војницима мира и тако постао главни јунак Милекићеве књиге.
Готово да није прошао ни један сусрет аранђеловачког писца с дописником „Експреса“, а да није споменуо малог Синајца и увек уз неизбежно питање: „Шта сада ради мали Атула?“ Сећање на сиротог дечака заливао је крупном сузом. Заплакао се и кад је у популарном дневном листу запазио подужи текст са упитним насловом: „Шта сада ради мали Атула?“
Ђуро је био дружељубив човек. Свакоме је, кад му се пружила прилика, већ после првих реченица, постајао пријатељ за сва времена. У дугим разговорима увек се дотицао завичаја и родног села. С неким посебним осећањем, бирајући речи и квалификације, говорио је о својим родитељима. Мајка је имала посебно место у његовом животу и није било човека с којим се први пут срео, да није изговорио бар један стих о њеним златним рукама којима је месила врускав хлеб. По његовом доживљају, био је то најбољи хлеб на земљином шару.
Један податак из своје биографије никако није тајио пред својим пријатељима. Напротив, то је истицао као нарочиту посебност, која се односила на његово рођење. Свет је, наиме, угледао на Ђурђевданском уранку, на најлепши благдан кад се природа буди из зимског сна и све почиње да буја снагом природе. Зато је његов речник био пун слатких топонима родне Крајине, а изговарао их је с неком посебном интонацијом у гласу.
Рано се латио пера, упорно је просипао стихове и ређао их у своју песничку шкрињу и заувек посејао у дечјим часописима свог младалачког доба. Има их и данас у комплетима сарајевског „Гласа пионира“ и београдског „Листа младих“. Био је сарадник бањалучког „Дневника“, листа загребачке војне области „За домовину“, „Политике“, „Борбе“, „Вечерњих новости“… Пунио је и странице часописа „Кораци“, „Развитак“, „Венац“, „Завичај“…
Био је непоновљиви лирски берач росе. Потписао је многе књиге поезије и прозе. На себе је најпре скренуо пажњу књигама поезије „Бела долама снова“ и „Призивање светлости“. Његове песме расуте су у многим зборницима, а помена је вредан и онај с насловом „Пред земљиним вратима“, који је у руке читалаца доспео далеке 1984. године. Ветар у леђа давала му је и књижевна критика. Један од оцењивача његовог књижевног деловања, М.С.С. Полимски рећи ће да он „рови и ствара њему својствен и специфичан поетски израз, увек нови и изненађујуће успешно.“
Др Мићо Цвијетић рећи ће да је Милекићева књига „Пелинова земља“ снажна „евокација на његово крајишко детињство, мајчино крило, реч, душу и сузу“. Измаштао је Пелин земљу да би се преко ње вратио у прошлост и завичај, у народну песму и причу, веровање и предање, у митско, а понекад и паганско. Ту измишљену земљу краси чудесна биљка пелин, која код овог песника има двоструку симболичку функцију. Она је симбол љубави и бола, а за Милекића симбол горчине и бола, али и биљка наде.
„У његовој поезији има здравог крајишког хумора“ – примећује др Цвијетић. „Има сочне приче, досетке, мудрог народног говора, а све то у суштини изражава поглед на живот и свет људи из његовог завичаја…“
Ђуро Милекић поседује природан језички осећај. У његовој поезији има здравог крајишког хумора, ћопићевског и природног крајишког духа и виспрености. Има сочне приче, досетке, мудрог народног говора. По др Цвијетићу, његове „песме су језички чисто уобличене, са кованицама и локализмима…“
Збирка „Вучје племе“, објављена 1994. године - писана и за децу и за одрасле - поседује и прозне монолошке и дијалошке сегменте и носи боју и арому Ћопићеве крајине. У тим песмама, понекад и езоповским језиком, говори о злим и опаким временима, људским мукама и тегобама – о вучијем животу. У некима извлачи и понека наравоученија. Понекад у песничким исказима има и ведрог народног шеретлука, али и корисних поука.
Овом збирком позабавио се и Радомир Андрић. Он је збирку „Вучје племе“ означио занимљивим песничким подухватом подвукавши да Милекић „у своје песме улива евокативно носталгичан однос према детињству и завичају. Стихове прожимају лексичко богата треперења и мелодија пуна лиричности, снажно доживљавање природе и мисаона пређа испредена у народном духу, у изрекама, у епском поимању живота и смрти, у именовањима исконског и судбинског у пределима где није дозвољено бити снажан и ратнички расположен и где се повремено мора више пажње посвећивати мудрости и довитљивости, да би се преживело, да би се удесно слово превладало, а сам живот у коначном збиру учинио сношљивијим и мисаонијим…“
Андрић је уочио да је поставка књиге „Вучје племе“ амбициозније замишљена од ранијих Милекићевих дела и да по много чему представља видан напредак у обликовању сопственог песничког исказа и уопште песничког мишљења. Уочљива је његова тежња да сазда посебну поетску целину у којој доминира архетипска слика вука као симбола борбе за опстанак. У српској митологији познато је да вук представља врховно божанство, које изазива неопходне силе и енергије за одбрану од свакојаког зла.
Језик којим се Ђуро Милекић служи да би дочарао свет свог детињства је крајишки: непосредан и сочан. Михаило Вујанић, рецензент књиге „Златни стог сјаја“ вели да подсећа на језик великог земљака Бранка Ћопића и додаје „да се при том Ђуро не понаша епигонски, него из народног извора црпи најсвежију воду. То чини сугестивно као да је реч о спонтаном казивању даровитог усменог приповедача из краја Ћопића и Давида Штрпца. Стога му језик кипти од речи и асоцијација које `као да их сам крајишки народ изговара` што је и једна од темељних вредности ове књиге.“
Професор Милосав Калезић „Златни стог сјаја“ оцењује као носталгично призивање прошлости и истиче да се овом збирком прича Ђуро Милекић вратио свету свог детињства и дечаштва, том, за сваког писца, неисцрпном извору инспирација.
„Тај повратак“, наводи Калезић, „имао је своје дубоке разлоге, друштвене и личне – у подједнакој мери. Он, сам је двојна, подељена личност: постојбина Босна, у којој му је половина породице, гори у пламену грађанског рата: са оном другом половином породице он је у Шумадији, са несређеним личним статусом, уз то.“
Конструкциони механизам Милекићевих прича једноставан је и једноличан, а оркестрација традиционална. Метафоре су му свеже и оригиналне, а амбиције реалне уз прилагођавање књижевног израза личним креативним моћима. Професор Калезић читаоцу препоручује Милекићеву причу „Берачица росе“ уз нагласак „да је се не би постидела најбоља антологија…“
Чедно занесењачка, помамно враголаста и „скрајнута“, посве окренута природи, а посебно човеку као казујућем њеном делу, књига песама, кажа, приповедања, пошалица, прича и гатки, „Долина шешира“ Ђуре Милекића, заумника и фантасте, поштењачине од довека детета, песника, путника, заљубљеника у просторност нашега говорног језика, није друго него неодољиви изазов сваком читаоцу (детету и недетету), да крене у тај „озарени пејзаж Сунца“ и потражи себе самога не само у крају, шуми, потоку и заборављеном дворишту из детињства, него пре свега у речима, у говору, у памћењу претвореном у стих и причу.
Бранислав Бојић Баника вели да Ђуро Милекић, песник и прозни писац, поседује непорециви таленат, уз напомену да његово прилично обимно дело тек очекује своје тумачење. Својом књигом „Долина шешира“ можда јаче и оштрије него и једном ранијом, наставља свој језикословни наум у оне тематске и језичке просторе нашега говора, и не слутећи да их тамо одавно нема.
Професор др Дана Вучинић наглашава да Милекићева књига песама „Очева белоданица“, чији су издавачи „Стварност“ и „Утва златокрила“, представља окрепљење за посустало човеково срце. Томе додаје: „Једрина мотива слави живот, природу, породицу, традицију, слави рад, умор од којег се здраво спава, спокој и сва блага која пружа једноставан здрав живот. Свет у овој књизи је виђен као сагласје природе и човека. Једно друго допуњују и чине склад спољашњег и унутрашњег света човека и природе у свој њеној величанствености. Све живи - и дрво у цвету и земља у творачком мирису животодајном; све је у једном нормалном следу реда и мира. Бескрајни спокој у којем човек мора да се осећа добро…“
В. Нишавић Вешо за Милекића вели да је свестрани стваралац поезије и прозе за децу и да „разбокорено стваралаштво овог продуховљеног јувелира и филиграна златних стихова, траје у српској књижевности посвуда, више него у свом завичају. Али, можда су то подударне судбине и других уметника и стваралаца.“ Завичај у свестраном стваралаштву Ђура Милекића, словара „Земље Вождовине“, има своје непресушне изворе надахнућа.
Његова небеска књижевна радионица свакако и даље ради.