еС
Заједнички градитељски елементи сеоских домаћинстава на Златибору и Шумадији су бројни, али се разликују приступи руководстава локалних заједница Чајетине и Аранђеловца у стварању услова за презентацију културе народног живота из 19. и највећег дела 20. века.

Ентузијасти и стручњаци на Златибору имали су подршку локалне власти, па су пре четири деценије формирали јединствену туристичку атракцију – „Старо село“ у Сирогојну, удаљеном 26 км од центра Златибора. Музеј на отвореном до сада је посетило неколико милиона туриста из целог света.

Ентузијасти Аранђеловца, окупљени у Удружењу „Баштина и будућност 1859“ (чији је оснивач и иницијатор бројних активности, па и стварања туристичке атракције од породичног домаћинства „Милошевић“ на улазу у Аранђеловац, преко пута пећине Рисовача, био Хаџи Миодраг Миле Бошковић,1941-2019) утемељили су пројекат „Окућница Илије Милошевић“, чију реализацију је пре десетак година преузео Народни музеј у Аранђеловцу. Обнављање појединих објеката је у току. Када ће овде доћи први туристи још се не зна.

Детаљ мапе „Музеј на отвореном Старо село“

Ево шта, између осталог, можете да прочитате на сајту етно-музеја у Сирогојну: "Старо село" је музеј на отвореном у којем се приказује архитектура, унутрашње уређење зграда, начин привређивања и организација породичног живота људи брдско - планинских предела динарске регије.

Простире се на површини од 5 хектара и има око 50 објеката који су дислоцирани и пренети из околних златиборских села.

Први музеј на отвореном направљен је у Шведској 1891. године (www.skansen.se/sv). Идеја за формирање музеја јавила се као последица свe већег интересовања за традиционално сеоско градитељство и начин живота који су уочени на светским изложбама у Паризу и Бечу. Убрзо потом настао је велики број сродних културних средишта за очување и представљање традиције широм Скандинавије и западне Европе. У другој половини 20. века формирају се сродни музеји у источноевропским земљама, али и на другим континентима. Процес преношења, постављања и реконструкције златиборских брвнара у „Старом селу“, започет је према пројекту архитекте Ранка Финдрика и Републичког завода за заштиту споменика културе 1980. године. Иницијатива је потекла од организације домаће радиности из Сирогојна и остварена је упорношћу Добриле Васиљевић-Смиљанић, ангажовањем етнолога Босе Росић, надлежних републичких институција и многобројних сарадника.

Споменички комплекс цркве Светих апостола Петра и Павла из XVIII века и Музеја на отвореном стављен је под заштиту закона као културно добро - споменик културе од изузетног значаја.

У заштићеној целини, због даљег чувања и презентације, конституисана је 1992. године установа Музеја на отвореном која своју делатност обавља у складу са одредбама Декларације ICOM-а и основним поставкама европске скансенологије.

Споменички комплекс цркве Светих апостола Петра и Павла из XVIII века и Музеја на отвореном "Старо село" 1983. године стављен је под заштиту закона као културно добро - споменик културе од изузетног значаја.

Комисија коју је оформила Влада Републике Србије и Национални савет за културу препознала је значај посла којим се ова институција бави, па је 2013. године Музеј проглашен за установу културе од националног значаја за Републику Србију.

У циљу одржања темељног настојања за очување и неговање културног наслеђа у категорији едукација и подизање свести, Музеј је добио посебно признање жиријa Европске уније у области културног наслеђа 2014. године за пројекат „Куће Златибора од XIX века до данас“. (Извор: сајт Музеја на отвореном «Старо село» у Сирогојну, преузето 31. децембра 2022. године, линк: https://www.sirogojno.rs/o-muzeju)

Запрежна кола – сећање на «стара, добра, времена»
Ентузијасти и стручњаци различитих области на Златибору су имали плодно тле за реализацију својих идеја, што није случај у граду под Букуљом. Можда и због тога што су златиборски врхови изнедрили стручњаке попут инжењера Миладина Пећинара и политичаре попут оштроумног Димитрија Туцовића и куражног Милана Стаматовића, док су из града под Букуљом просперирале лојалне режимлије полицијске струке (Илија Гарашанин у 19. и Светомир Лаловић у 20. веку) или комунистички климоглавци (Миленко Петровић, Михаило Швабић...) и тајкунски радикалски партијски послушници (од Илије Михајловића, предратног банкара, до данашњих минорних ликова у служби корумпираних наредбодаваца у Београду, који се богате на раубовању овдашњих природних богатстава).

На улазу у сваку кућу, којих је укупно 49 у Музеју на отвореном «Старо село» у Сирогојну, посетиоце очекују информације о месту где се објекат налазио и каква је била намена грађевине. Пажњу привлачи и текст о старим занатима: «Златиборци су познавали око 40 различитих заната. Ови крајеви су били познати по продаји луча, производњи катрана, рабаџијању и кириџилуку, столарском, тесарском занату, воденичарству и ваљавичарству, коларском, опанчарском и абаџијском занату, ткању, плетењу, везу...».

Информације за посетиоце на «Ковачкој радионици»

За разлику од 26 км удаљеног Музеја на отвореном «Старо село» у Сирогојну будућа аранђеловачка етно-атракција налази се на градском подручју Аранђеловца, и то баш у непосердној близини пећине Рисовача, која већ четврт века прима туристе из целог света.

Улазна капија у домаћинство Илије Милошевића

Окућницу Илије Милошевића, предратног дописника листа „Време“, или „Сеоско домаћинство породице Милошевић“, како се тешко може прочитати на избледелим словима мермерне табле постављеној на улазној капији, потребно је детаљно обновити, али и комплетирати свим другим објектима који су некада били у шумадијским домаћинствима. Од уређивања Орашца као великог етно-села одустало се после кризних 90-их, а у годинама изневерених очекивања после 2000. ту могућност локални политиканти нису ни помињали. Нису се харачлије општинског буџета „сетиле“ да би од Окућнице Илије Милошевића требало да створе бар нешто налик „Старом селу“ у Сирогојну, иако су се сви локални политиканти (узалуд, илити улудо) „клели“ у развој туризма.

Данашњи изглед домаћинства Илије Милошевића

Ако већ оскудевамо у локалним политичарима спремним да се ангажују и за опште добро, а не само зарад сопствених интереса, варош аранђеловачка није ни данас без стручњака и ентузијаста.

Кад је реч о култури и традицији народа овог дела Шумадије, посебно о старим занатима, посебан допринос остварила је етнолог Народног музеја у Аранђеловцу Лила Дробац Крстић. Памтимо Лилине бројне изложбе, попут прошлогодишње мултимедијалне „Кад је занат био златан“, али и поставку „У нити снови уткани“ из 2015. године.

Каталог Народног музеја у Аранђеловцу за изложбу „У нити снови уткани“

Посебна заједничка вредност културног наслеђа Златибора и Шумадинаца је и бављење становништва кириџиликом, односно рабаџилуком. Кириџијама су на Златибору изграђена бројна спомен-обележја, поред којих се фотографишу све бројнији туристи, а скоро да нема књиге о историји Златибора без сећања на кириџије и друштвене прилике у којима су живели и радили. У Аранђеловцу нити има спомен-обележја, нити је о рабаџијама ико написао бар један научни рад, а књиге и да не помињемо. Срећом, остала су сачувана сведочења овдашњих рабаџија, забележена у листовима који су излазили у овдашњој вароши.

Текст „Реч је много значила“, објављен у листу „Буковичка бања“ фебруара 1987, године

Можда ће се неко досетити да у будућем аранђеловачком етно-комплексу сортира и рабаџијска кола, пуна сламе са ушушканим боцама минерале воде „Књаз Милош“ (још да их је неко сачувао у различитим облицима и разноврсним етикетама кроз дугу историју флаширања и продаје минералне воде), а ваљда ће се на неком зиду наћи и текст од пре 35 година из листа „Буковичка бања“.

Све у свему, заједничке одлике сеоских домаћинстава Златибора и овог дела Шумадије су бројне, али укупан однос локалних власти према културном наслеђу и формирању туристичких атракација је без икаквих заједничких одлика. Да, ипак, тиња нада у боље дане етно-наслеђа и у подбукуљском крају потврдђују скеле око млекара у етно-дворишту на улазу у Аранђеловац.

Скеле као наговештај бољих дана за Окућницу Илије Милошевића у Аранђеловцу

(НАПОМЕНА: овај медијски садржај реализован је на основу Уговора о суфинансирању пројеката у области јавног информисања Општине Чајетина број: 400-468/2022-01, од 19.05.2022. године, и Драгана Тодоровића предузетника Издавачка делатност „Стварност“ Аранђеловац број: 01-65, од 6.06.2022. године. Пројекат је суфинансиран средствима из буџета општине Чајетина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства).).